четвртак, 18.03.2021, 14:04 -> 15:54
Извор: РТС
Аутор: Бранислав Јарић
Godišnjica rođenja Ljubice Marić
Ljubica Marić se ubraja među najinteresantnije i najoriginalnije stvaraoce u generaciji kompozitora koji su u godinama pred Drugi svetski rat poveli srpsku muziku izrazito savremenim putevima.
Rođena 18. marta 1909. u Kragujevcu, Ljubica Marić je – nakon završene Muzičke škole u Beogradu, gde je bila učenica Josipa Slavenskog – nastavila studije u Pragu 1929. godine. Kompoziciju je učila u Majstorskoj školi Državnog konzervatorijuma, u klasi Jozefa Suka, i na Odeljenju za četrvrtstepenu muziku kod Alojza Habe. Uporedo sa time, pohađala je i Odsek za dirigovanje na Praškom konzervatorijumu, kao i dirigentske kurseve kod Nikolaja Malka u Pragu i Hermana Šerhena u Strazburu; tako je postala jedna od prvih žena dirigenata u Evropi i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija.
Po povratku u Beograd, 1938. godine, Ljubica Marić je bila profesor Muzičke škole „Stanković“, a zatim je – u periodu od 1945. do 1967. godine – predavala teorijske predmete na Muzičkoj akademiji. U prvim posleratnim godinama bavila se i dirigovanjem na javnim studio koncertima beogradskog radija.
Muzički izraz Ljubice Marić je jasan i jezgrovit, zasnovan na baštini evropske prošlosti, prvobitno sa izrazitijim osloncem na zapadnoevropske uzore, a kasnije sa duhom koji zrači sa balkanskog tla. Otvorenost prema novom ostalo je trajno obeležje njene kreativne ličnosti. S druge strane, afinitet prema narodnom melosu, prisutan u nekim najranijim mladalačkim radovima, a zatim povremeno potisnut, izbija u prvi plan tek u zrelom razdoblju njenog stvaralaštva. Tada se izgradila snažna kompozitorkina stvaralačka individualnost, koja inspiraciju nalazi u arhaičnim i filozofskim motivima, uvek vezanim za iskonske, najdublje korene narodne umetnosti.
U skladu sa svojim stvaralačkim nastojanjima, Ljubica Marić je često isticala da je „svaka živa realnost složenija od bilo kakvog ograničavanja“, te da se „savremenost i prošlost ne suprotstavljaju“, već da se „uzajamno potvrđuju, zajedno rastu i prerastaju u novo“.
Najznačajnije stvaralačko razdoblje Ljubice Marić započinje kantatom Pesme prostora iz 1956. godine. Inspiraciju za naslov Pesama prostora kompozitorka je objasnila na sledeći način:
„Prostor u isto vreme znači i prostor i vreme i postojanje. Smrt je iza prostora, vanvremena, ništa. Ali u doživljaju, ona se protivstavlja životu, stoga je uvek živolika, ma i kako najapstraktniji negativ postojanja.“ Literarnu osnovu kantate čine nadgrobni natpisi sa stećaka bosanskih bogumila. Arhaični jezik daje im patinu drevnosti, a potresni izraz večitih razmišljanja o zagonetki života i smrti čini ih vanvremenskim i opšteljudskim. Na osnovu sedam odabranih epitafa nastalo je sedam pevanja, grupisanih u dve celine. Tekst je ozvučen na način koji istovremeno deluje arhaično i savremeno. Iako kompozitorka nije koristila folklorne melodije, muziku prožima duh našeg tla. A muzički izraz dela, oslobođen konvencija, uverljivo podvlači filozofske i humane dimenzije sadržaja teksta.
Naklonost ka umetnosti i duhu proteklih vekova, posebno prema duhovnoj klimi srednjovekovnog Balkana – što je bitna odlika stvaralaštva Ljubice Marić – došla je posebno do izražaja u ciklusu „Muzika oktoiha“.
Ciklus čine: Oktoiha I za simfonijski orkestar, Vizantijski koncert za klavir i orkestar, kamerna kantata Prag sna, za recitatora, sopran alt i kamerni orkestar, rađena na stihove Marka Ristića, i delo Ostinato super tema oktoiha za harfu, klavir i gudače.
Ideja da se na osnovu ovih napeva, uz primenu modernog muzičkog jezika, izgradi obiman celovečernji ciklus, u kojem će se sjediniti simfonijsko, koncertantno, kamerno i vokalno muziciranje, najbolje ilustruje autorkinu težnju da stopi drevnost i sadašnjost i tako dopre do dubine psihologije čoveka našeg podneblja, pa i čoveka uopšte.
Kantatom Iz tmine pojanje za mecosporan i klavir iz 1984. godine Ljubica Marić nastavlja da produbljuje osobenosti svog muzičkog izraza. I ovo delo proizašlo je iz autorkinog interesovanja za srpski srednji vek, za arhaičnost i duhovnost.
Podnaslovom „rečitativna kantata“ Ljubica Marić je istakla važnost teksta, iz čijih zvučnih odlika proizilaze karakteristike melodije glasa.
Ogroman značaj stvaralaštva Ljubice Marić za srpsku muziku prepoznat je u našoj kulturnoj javnosti kroz nekoliko važnih priznanja. Godine 1963. Ljubica Marić je izabrana za dopisnog, a osamnaest godina kasnije, za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Njena pristupna beseda nosila je naziv „Monotematičnost i monolitnost oblika fuge“. Dobila je brojne nagrade, među kojima izdvajamo: Nagradu Savezne vlade za muzičko stvaralaštvo,
Oktobarsku nagradu grada Beograda za ostvarenje Pesme prostora, Sedmojulsku nagradu za životno delo, kao i Oktobarsku nagradu grada Beograda za životno delo, 1996. godine. Posebno priznanje i počast bila je organizacija recitala dela Ljubice Marić u Amsterdamu 1996. godine, kao i premijerno izvođenje njene kompozicije Torzo u Kelnu. Više kompakt-diskova sa njenom muzikom snimljeno je kako i našoj zemlji tako i u inostranstvu.
Ljubica Marić je preminula u dubokoj starosti 17. septembra 2003, zauzevši sasvim posebno mesto u srpskoj muzici zahvaljujući izvornosti i specifičnoj misaonosti svog muzičkog sveta.
Коментари