Fenomen živog pesaka

Ponekad je veoma kratak put koji avanturisti, ali i sasvim obični ljudi, treba da pređu ukoliko požele da se nađu u nekom akcionom filmu. Korak ili dva – i zaljubljenik u prirodu, u trenutku nesmotrenosti, začas može da se nađe u rupi od žitke mase, poznatoj kao živi pesak, uronjen do pojasa.

Utešna je i neizostavna činjenica, za koju se svi hvataju kao "davljenici za slamku" je da su malobrojna mesta u prirodi na kojima se stvara ovaj fenomen, jer su za njegovu pojavu važni preduslovi postanka, u čemu najveću ulogu imaju podzemne vode, propusnost tla, količina padavina i mnogi drugi.

U našoj okolini živi pesak nije česta pojava. Nekada ga je bilo u Panonskoj niziji, ali danas njegovo nastajanje spečava bogata vegetacija. Ipak, ako se desi da nekada upadnete u živi pesak, ne brinite, nećete potonuti u rupu bez dna, već ćete samo propasti do dubine ne više od jednog metra, iz koje ćete laganim pokretima vrlo brzo izaći.

Kada se pesak zasiti vodom on gubi svoju kompaktnost i oslonac i postaje živi pesak. Na prvi pogled izgleda kao svaka druga peščana površina, ali zapravo se radi o veoma gustoj tečnosti. U običnom pesku, čestice su pribijene jedna uz drugu, a kod živog peska nevidljivi vodeni oblačići drže zrna peska na malom rastojanju. Iako je za nastanak ovog fenomena u prirodi potreban samo pesak i voda, to ne znači da svaki pesak koji se pokvasi može da oživi. Najveću ulogu igra način na na koji ta voda teče kroz pesak i razdvaja njegova sitna zrna. Takođe bitni faktori su podzemne vode, propusnost tla i količina padavina.

Većina površina ispod kojih se krije živi pesak leži na vodi ili penušavom izvoru. Voda teži da izbije naviše, dok je pesak pritiska naniže. "Oživljavanje" se desi kada se pritisak tečnosti izjednači s njegovom težinom ili postane viši. Peščana zrna dobijaju tanke vodene opne i između njih se gubi kontakt i prestaje trenje. Predmet koji upadne u živi pesak tone samo do nivoa do kojeg se njegova težina izjednačava s masom mešavine peska i vode na tom mestu, a potom počinje da pluta, zahvaljujući sili potiska.

Na isti način na koji voda razdvaja zrna peska, to može da uradi i strujanje vazduha. Do sada ovakva pojava nije zabeležena u prirodi, što ne znači da ne postoji. Zove se suvi živi pesak i proizveli su ga naučnici u laboratoriji. Budući da je stvoren izlaganjem jakim vazdušnim strujanjima, naučnici smatraju da bi i pustinjski vetrovi mogli da ga proizvedu na ivicama peščanih dina. Suvi živi pesak bio bi mnogo opasniji od običnog, jer se u njega tone veoma brzo celim telom.