Kada se zatrese tlo pod nogama - kako prevladati kriznu situaciju i pobediti traumu

„Zemljotres se desio negde oko jedan i petnaest, i ja sam, spavajući na francuskom ležaju koji je imao onaj most takozvani iznad ležaja, osetio potres i neviđenu, strahovitu grmljavinu. Inače sam navikao na buku, ali je ovo bilo nešto što osećate stopalima, što je ispod vas. Mi osećamo ono što nam dolazi iz vazduha, ovde su jak zvuk i neartikulisana grmljavina dolazili iz zemlje, na trećem spratu.“ 

„Znao sam da je zemljotres, jer je pomeranje bilo i levo i desno. Pokušao sam da se uhvatim za radijator, ali me je udar vratio ponovo na krevet. Na kraju sam uspeo da se uhvatim, ali to je samo rastojanje od dva metra. Uzviknuo sam supruzi da je zemljotres, a taj regal se stalno klatio. Istrčao sam. Sin, koji je tada imao sedamnaest godina, skočio je i poklopio sestricu da je zaštiti“, kaže Slobodan.

„Rekao sam mu da pazi, da će udaviti dete i svi smo stali uz štok od vrata. Jer to je osnovno pravilo - pod sto, policu, zaštititi glavu i vitalne organe fizički od padanja“, objašnjava on.

„Sve se utišalo, ja sam izašao na hodnik i video da su stepenice čitave. Naime, najčešća greška je istrčavanje naglo na stepenice, one prve stradaju u objektima“.

Psihološke traume

Katastrofalni zemljotresi u Skoplju 1963. i u Crnoj Gori 1979.godine, a u novije vreme u Mionici i Kraljevu, pa i najnoviji kojima svedočimo ovih dana, potvrđuju da su pored ugrožavanja ljudskih života, prirode, fizičkih posledica na objektima i infrastrukturi, značajne i psihološke traume među preživelima.

„Ljudi različito reaguju. Deca plaču, ljudi zagledaju, neki su pribrani, većina ljudi ipak je svesna da je to viša sila, da ne mogu to baš lako da promene i onda pokušavaju da to što brže reše“, ističe Slobodan Pešić.

„Tada u Mionici nije bilo mobilnih telefona, ali neverovatno - sve veze su radile oko pola dva noću. Ta služba javljanja i obaveštavanja je u tako maloj opštini dosta dobro funkcionisala, već u pola četiri sam imao da pošaljem prvi izveštaj“, kaže on.

Psiholog Nebojša Jovanović ističe da većina ljudi na zemljotrese, poplave ili druge katastrofe, reaguje kao na jači stres.

Posle izvesnog vremena čovek se oporavi jer koristi mehanizme prevladavanja koji nam nisu biološki dati. Njih učimo - kako da se smirimo, da reagujemo razumno, kako da uradimo ono što možemo.

„Ko najbrže i najlakše uključi razum i prevlada paniku? Onaj ko je odgovoran za druge“, kaže Jovanović.

„Najčešće će roditelj reći, čekaj prvo da sredim decu. Onaj ko se smatra odgovornim da zaštiti druge najlakše će uključiti i upotrebiti te svoje mehanizme, pa će se tresti kad prođe cela ta priča.“

Ali kako i da li je uopšte moguće prevladati kriznu situaciju?

„Mislim da ta prva rekacija ne može da se prevlada. Ko je sklon da reaguje burno, on će reagovati burno, pitanje je samo koliko reakcija traje“, ističe psihijatar.

„Posle treba da se saberem i uradim ono što je do mene jer u tim prirodnim katastrofama mnogo toga nije do nas. Ali imamo jedno kratko vreme da možemo da skratimo katastrofu, pobegnemo, da se zaštitimo i taj je period, koliko nam je potrebno da uključimo razum, veoma bitan u takvim situacijama.“

Ipak, postoji nešto važnije u prevladavanju neočekivanih prirodnih katastrofa poput zemljotresa. A to je da čovek oseća da neko, društvena zajednica pre svega, zna bolje da vlada situacijom od njega samoga za šta su važne pripreme.

„Setimo se bombardovanja i čuvenog Avrama Izraela“, podseća Jovanović.

„Hajde da čujem šta kaže Avram... svi smo imali poverenje u tu osobu koja je tačno znala šta raditi. Kada se nešto desi - vi uradite to i to. Postoji procedura, postoji doživljaj ljudi da su zaštićeni - kao kad se deca manje plaše kada su mama i tata tu“, kaže on.

„Kada pojedinac oseti da nije sam, da svi znaju šta treba da rade, onda se bitno smanjuje taj osećaj šoka, panike, iznenađenosti jer postoji priprema, postoji razvijanje žilavosti na određene vrste stresa. To je zadatak društvene zajednice - da pripremi građane“, zaključuje Nebojša Jovanović.