Upoznati svoje biće

Kada u vremenu u kojem umetnik unapred zna da put stvaranja i rada neće biti nimalo lak, jedna mlada osoba izabere baš taj put – znamo da je reč o osobi za koju je umetnost i njeno delo, i njeno biće i suština. To je slučaj sa mladom umetnicom Jelenom Prokopović, čija izložba pod nazivom Stanište predstavlja i njen master rad.

Izložba je, kako sama autorka ističe, više ambijentalna instalacija nego tipična izložba vajarskih radova i nastajala je tokom četiri godine.

Jelena Prokopović je rođena 1992. godine u Sremskoj Mitrovici, a 2015. godine je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Borislave Nedeljković Prodanović. Izlagala je na brojnim izložbama, samostalnim i grupnim; dobitnica je značajnih priznanja i nagrada, poput nagrade iz 2015. godine za najuspešniji rad iz oblasti vajarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Odrastali ste u vreme rata i raspada jedne zemlje. Da li vaša generacija i vi imate drugačiju percepciju sveta nego što su to možda imali vaši profesori i uzori?

Jelena: Jaz između naših generacija je izuzetno velik, do te mere da mi zaista ne pričamo istim jezikom. Moji profesori su odrastali i gradili svoj život u vreme ideologije koja je društvo postavila u zonu imaginarnog komfora, ali zbog toga je imalo smisla stvarati i graditi sebi novi svet. U moju generaciju, po rođenju, usađen je egzistencijalni strah, što je dovelo do snažne apatije kod ljudi koji u ovim godinama treba da su najaktivniji. To će biti teško prevazići.

Koliko je za mladog umetnika važan njegov mentor; da li akademija, škola daju mladom umetniku i ona predznanja koja će mu trebati kasnije tokom čitavog stvaralačkog života?

Jelena: Vrlo je važno da vam neko stvori zdrav odnos prema radu. Umetnost je profesija za koju morate da prolijete mnogo znoja, a mentor treba svojim primerom da vam pokaže da je vredno prineti tu žrtvu. Na kraju je ipak sve do vas i vašeg truda, jer smatram da prava bitka dolazi tek nakon akademije.

Da li se najbolje izražavate kroz vajarstvo ili su Vam podjednako bliske i druge umetničke oblasti?

Jelena: U svom radu sklona sam istraživanju u svim likovnim disciplinama. Međutim, crtež i slika mi zapravo služe kao polja istraživanja teme kojom se bavim, a zatim tu ideju težim da realizujem u skulpturi kao krajnjem vidu izražavanja. Stoga bih rekla da je skulptura za mene ipak osnovni medij.

Krajni cilj vaše nove izložbe i instalacije jeste mir. Šta za vas predstavlja mir, kako ga možemo postići i šta biste poručili onima koji sada kreću vašim putem?

Jelena: Najveći unutrašnji problem sa kojim sam se susretala bio je strah od neuspeha. To je, čini mi se, čest problem svih mladih ljudi – u želji za pozicioniranjem u društvu. Međutim, s vremenom sam shvatila da prihvatanjem sebe u potpunosti, imam mogućnost da beskrajno upoznajem i istražujem svoje biće i tako društvu pružim sebe kao jednu posebnu jedinku. Upravo ta samospoznaja meni je donela unutrašnji mir kao takav. To jeste moja poruka mladim ljudima koji se odluče za umetnost. Pre svega, moraju da budu svesni svoje posebnosti i da u nju bezuslovno veruju, a zatim moraju da imaju snage da to i pokažu.