Kontroverzni boljševik

Gotovo podjednako pun mržnje prema ovoj umetničkoj eliti koliko i žudnje da postane jedan od njih, pomoćni pijanista se u jednoj od tih beskrajnih, sa danom sastavljanih noći kapricira da kad-tad završi fakultet, sa kojeg je najurivan dva puta, kao beznadežni antitalenat.

Ali za razliku od tadašnjeg „izlaza“ (bekstvo u vojnu službu iz koje je nakon samo nekoliko sedmica sebi izdejstvovao otpust), ovaj je svakako bio kreativniji i uspešniji: sada već 39-godišnjak stiče diplomu svršenog studenta kontrapunkta škole "Cantorum" Vensana d`Andija.

I zbilja, toliko je skočio u očima veselog društvanceta da ga je ovaj poslednji u nizu (Kler) 1924. godine angažovao kao kompozitora svog (prvog zvučnog) filma – Entr`acte.

Satisfakcija beše potpuna – drski muzički žargon jednog od možda u istoriji muzike najviše ponižavanog i ismevanog kompozitora, koji svojim neukusnim šalama pokušava da prikrije amaterstvo i osrednjost, konačno prihvata većina njegovih savremenika.

Tako je otprilike izgledao upis na spisak besmrtnih The Velvet Gentleman-a. Zapravo, Virginie Lebeau-a. Ili će pseudonim Esoterik Satie biti mnogo određeniji. Konačno, lik o kojem je reč – Erik Alfred Lesli Sati, glavom i bradom.

Ostavivši za trenutak po strani opus ovoga čudaka (brecao se na određenje „muzičar“, samog sebe nazvavši fonometričarem – muzičkim meračem i beležnikom) pomenimo malo poznatu činjenicu koja (možda i najbolje) objašnjava njegov karakter, emotivni status i reakcije kojima se najčešće uspešno samokažnjavao: smrt od ciroze jetre (izazvane alkoholizmom, dabome) Satija je zatekla u štrokavom, starudijom zatrpanom apartmanu, njegovom raju i paklu kojem nije bilo pristupa 27 godina nikome, doli samom vlasniku.

Valjda jedini logični mobilijar ovog brloga bejaše par koncertnih klavira, od kojih je na donji postavljen onaj vršni služio kao skladište pisama i partitura.

Tik do ovog stana uselila se svojevremeno ljubav njegovog života, slikarka i model Suzan Valadon, kojoj je posle samo jedne strasne noći ponudio brak. Ostavila ga je ucveljenog i neutešnog, šest meseci docnije. 

Kao što je u mladosti bio toliko osoben katolik da se nije smirio sve dok nije osnovao sopstvenu, Mitropolitsku crkvu umetnosti Isusa Dirigenta, tako je, pristupivši 1908. godine Radikalnoj socijalističkoj partiji, sam sebe proglasio „starim boljševikom“. Ali, kakvim...

Nije pisao političke komentare, niti se bavio angažovanom umetnošću – oslobađao je svoj (ljudski i etički) izraz od svih tiranskih konvencija – njegova boemija beše direktan sudar sa buržoa-kulturom, a nije propuštao priliku da se njome sprda, počev od naslova kompozicija (Prijatna nevolja, Istinski mlitavi preludij, Tri valcera drage odvratnosti, Isušeni embrioni, Tri komada u formi kruške, Birokratska sonatina, Muzika za nameštaj), preko urnebesnih uputstava za sviranje (Kao slavuj sa zuboboljom, primerice), do zbirke tekstova objedinjenih pod naslovima Beleške jednog sisara, te Sećanja obolelog od amnezije.

S obzirom na to da potonji datira iz 1913. godine, Satija slobodno možemo smatrati dadaistom (tri godine) pre dadaizma. Ili, kako je samog sebe opisao: „Premda rođen kratkovid, po sklonosti dalekovid“. 

Bio je vrlo aktivan u partijskoj organizaciji Arkeja, gde je živeo. Padio je sa decom, priređivao muzičke priredbe i izlete, pisao priloge za lokalni list i muziku za šlagere, dovodio umetnike s Monmartra, osnovao udruženje za očuvanje istorijskih znamenitosti Arkeja, itd.

Sve je to radio volonterski, u krajnjoj oskudici, a opet bio toliko uspešan i omiljen da mu je (i pored sukoba s lokalnim socijalističkim moćnicima) dodeljivano mnoštvo zvaničnih priznanja.

Sati se s takvom lakoćom poigravao nekim „svetinjama“, što verovatno nijednom komunisti – uopšte, bilo kom političkom aktivisti, tog ili ma kog drugog vremena – ne bi palo na pamet.

Kao školski egzemplar idealizma tipičnog za ovaj pokret, nije se stideo da prizna: „Nisam mogao da sakrijem suze na vest o Lenjinovoj smrti, koja me je zatekla na ulici“.

Ovaj emotivni izliv kao da je ozvučen atmosferom u koju bivamo uvučeni prepuštajući se Satijevim notama, dok u nekom kutku pratimo mehure prašine koji u kontrasvetlu plutaju kroz meki valjak zraka, muzikom gradeći oblike, evocirajući ih ili o njima kontemplirajući.

Njegova umetnost je deo poetične svakodnevice, blage svetlosti, prostora izvesnih tonova u čijim senima oživljavaju sećanja i nagoveštaji sna.

Tiho, jednostavno, prazno, pa opet, pa opet... kao podneva na Monmartru.

Tri klavirske Gymnopedies (iz 1888) su kratke, atmosferične, podjednako klasične koliko i ambijentalne, inspirisane poezijom De Latura, naročito delom Les Antiques, kao i romanom Salamba Gistava Flobera.

Zanimljivo za Gnossienne je da su prve tri objavljene 1893. godine, dok su naredne tri sačekale daleku 1968. Po nekim teoretičarima, gnossus upućuje na Knossos, te su Gnozijeni zapravo mitski likovi sa Krita: Tezej, Arijadna i Minotaur.

Nesporno je kompozitor bio inspirisan temama koje nisu bile svakodnevne, i koje su pripadale daljini.

Štimung kasnog jutra, ili podneva, koji odaje utisak ravnodušnosti, pa i melanholije. Prostor bez odveć dinamike, bez previše ljudi, štaviše gotovo samo sa usamljenikom (bilo zalutalim bilo odomaćenim) zagledanim u neodređenu tačku pred sobom.

Ko je on, o čemu razmišlja, odakle stiže, koga iščekuje? Boem, beskućnik, umetnik, biznismen, plemić našeg doba?

Dokolica prustovskog tipa, ili vulgaris dosađivanje?

U svakom slučaju, potpuni kontrast čestim scenama iz života Erika Satija u kojima on, iznerviran ćutanjem i odsustvom reakcije publike dok sluša njegovu muziku posve različitog žanra, zalazi među slušaoce burno zahtevajući da što glasnije i dramatičnije učestvuju; tačnije, da burno negoduju. Živeo je za skandal, hranio se njime. I još jedino „hranom bele boje“, kako je definisao.

Najbolju reperkusiju (u doslovnom smislu pojma) Satijevih dela sagledavamo otvorivši IMDB-stranu: nakon ere nemih filmova koje je ozvučavao (pri čemu se najmanje koristio muzikom, u klasičnom smislu) sledi potpuno prazan višedecenijski period.

A onda, negde od pronalaska i objave njegovih klavirskih komada šezdesetih godina, nastupa potpuna pomama za ovim „rominjajućim, nesmetajućim, neutralnim“ – i kako li ih sve ne karakterišu „stručnjaci“ – podlogama. Upravo, za muzikom na prvu loptu... tipično satijevskom.