Ludvig van Buntovnik

Bio je, štaviše, otelotvoreni prkos: kada bi na ulici sreo velikog vojvodu sa svitom, natukao bi šešir do očiju i žurnim korakom promarširao pravo kroz njih. Ponašajući se poput neuljudnog parnog valjka (a parni valjci su, kao što znamo, pretežno ponizno ljubazni i pomirljivi), znatno je manje mario za svoj autfit nego li strašilo za ptice: i zbilja su ga jedanput uhapsili kao skitnicu, pošto policija nije mogla da veruje da bi takav klošar mogao biti slavni kompozitor i pri tom najbuntovniji duh koji se ikada izražavao muzikom.

A bio je to zaista moćan duh. Na odrednicu „najmoćniji" (što bi podrazumevalo nastavak „od Hendla", primerice) već bi se sam Betoven iskolačio: „Koji se smrtnik može smatrati duhovno snažnijim od Baha?"

Ipak, neupitno je da Betovenova žestoka strast (koju je svakako mogao, ali često nije hteo da kontroliše) te bučni izlivi veselja – prevazilaze sve slično što možemo naći u delima ostalih. Sinkopiranje koje se u džez i bluz muzici promovisalo kao novi način da ritam dosegne vrhunski izraz tom prilikom zvuči poput najsalonskije limunade spram uvertire Leonora br. 3, a sigurno nijednom aboridžinskom plesaču ništa ne može uliti taj štimung diable au corps (đavo u telu), kao što bi to mogao poslednji stav Sedme simfonije.

I nijedan se drugi kompozitor – nakon što bi lirskom lepotom svojih tema raznežio slušaoce do potpune sentimentalnosti – ne bi tako iznenadno okomio na njih i ismejao ih podrugljivim reskim fanfarama, prosto kažnjavajući ih što su se „raspekmezili“.

Samo je Betoven mogao da obuzda Betovena, ali kada bi ga skolili demoni, i kada namerno nije hteo da se savlada – priča bi pala u vodu.

I baš ta buntovnost, taj namerni nered, to podsmevanje, to bezobzirno i likujuće nepoštovanje konvencionalnog ponašanja, odvajaju Betovena od muzičkih genija formalističkog 17. i 18. stoleća. On je bio džinovski talas u buri ljudskog duha koji je prouzrokovala Francuska revolucija. Nikog nije priznavao za gospodara.

Mocarta, njegovog najvećeg prethodnika, od malih nogu su umivali, odevali, češljali i učili lepom ponašanju u prisustvu plemstva – što bi u Betovenovom slučaju bila nemoguća misija. On je ostao lajavo štene i kad je narastao u pravog grizli medveda.

Gluk i Mocart, po etikeciji dvora Luja Četrnaestog, posedovahu uglađenost u društvu koja im, uostalom, bejaše i lična odlika. Hajdn, uglađenosti nivoa najvaspitanijeg seoskog plemića svog vremena, „operisan" od zavisti toliko da mlađeg od sebe Mocarta proglašavaše najvećim kompozitorom dotad – nije mogao da smisli nagluvog, boemski razbarušenog plebejca. 

Intuitivniji Amadeus, koji je nakon odslušanog koncerta izjavio da će se „jednog dana za Betovena čuti“, srećom, taj dan nije doživeo. Ovoga je, naime, hvatala moralna jeza čuvši da je u Don Đovaniju jednu aristokratsku hulju ovenčao lovorikama, da bi potom (stilom moralno beskrupuloznog rođenog dramatičara, kakav je Mocart bio) okrenuo list i božanskim oreolom krunisao simbola mudrosti i ljudskog savršenstva Sarastra iz Čarobne frule, komponujući njegove iskaze u (dosad) jedinu muziku koja ne bi zazvučala neumesno čak ni iz grla samog Svevišnjeg.

Betoven nije bio takav dramatičar: moralna mnogostranost beše za njega odvratan cinizam. Prema Mocartu, maestru par ekselans, mnogo većem kompozitoru za kompozitore no što ikada beše popularan kompozitor – a zapravo dvorskom lakeju u dokolenicama, Betoven beše sankilot. Između Mocarta i Hajdna (lakeja u staroj livreji) s jedne, i Betovena s druge strane, stajala je revolucija, kao što je stajala između 18. i 19. veka. No poigravajući se moralom, komponujući porok jednako čarobno kao i vrlinu, upravo je „dokoleničar“ Betovenu išao na živce.

Puritanstvo jednog autentičnog sankilota, bez obzira na Mocartove zasluge za osvetljavanje svih mogućnosti muzike 19. stoleća, združilo je Betovena sa Hendlom (takođe okorelim neženjom istog soja) koji je (opet) prezirao Mocartovog idola Gluka. Koliko su zapravo obojica bili inhibirani razbarušenošću i razigranošću kolega, dokazuje i Hendlova Pastoralna simfonija iz Mesije, po muzičkom senzibilitetu najbliža scenama iz Orfeja i Euridike, kojima nam je Gluk otvorio nebesa.

Na koncu, u čemu je tajna genija Ludviga van Betovena? Prosto je umeo da smisli najlepše modele. Umeo je da napiše muziku kojoj ćete se vraćati, kroz život. I najsuvoparnije teme umeo je da tako majstorski razradi da u njima otkrivate nešto novo i posle stotog preslušavanja.

Ali karakteristika koja ga izdvaja od svih ostalih stvaralaca jeste njegov poriv da nas uznemirava, moć da nas onespokojava i da nam nameće svoje džinovske duševne izlive.

Kada je izvesni stari francuski kompozitor Betovenovu muziku prokomentarisao rečenicom: “J` aime la musique qui me berce“ (Volim muziku koja me uljuljkuje), Berlioz se baš razbesneo. Betovenova muzika budi čoveka, i jedino stanje u kome se od nje odvraćate jeste stanje kada zbilja želite da vas svi ostave na miru.