Kako brinemo o darovitoj deci?

Inkluzivno obrazovanje, koje je u našoj zemlji regulisano Zakonom o inkluzivnom obrazovanju i vaspitanju iz 2009. godine, podrazumeva kvalitetno obrazovanje za svu decu. Iako se termin „inkluzija" najčešće odnosi na uključivanje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, ovaj termin se u Zakonu odnosi i na darovitu decu kojoj je potreban poseban obrazovni plan i program. Po pravilu, ovoj deci se malo posvećuje pažnja i zbog stava da će predviđene sadržaje lako savladati, njima predškolsko i školsko okruženje ne pruža potrebni podsticaj za ispunjenje punih kapaciteta, što često prati osećaj nezadovoljstva i apatije. Zato je jako važno da se darovita deca na vreme prepoznaju i da se adekvatno odgovori na njihove potrebe.

„Ponekad se darovitost ispoljava toliko jasno i upadljivo da ju je moguće prepoznati i bez posebnog psihološkog instrumentarijuma i velikog stručnog znanja", započinje priču prof. dr Ana Altaras Dimitrijević sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja se specijalizovano bavi psihologijom darovitosti. Međutim, ona dodaje da ne treba polaziti od toga da je to pravilo i da se darovitost uvek lako prepoznaje. U većini slučajeva, biće potrebno da darovitost koju, recimo, roditelj ili nastavnik naslućuje kod nekog deteta, bude potvrđena i stručnom, psihološkom procenom, i to iz dva razloga: prvo, zato što stručnjak ima bolji uvid u to šta zaista jesu, a šta nisu nužno znaci darovitosti, i drugo, zato što on ima mogućnost da preciznije uporedi dete sa odgovarajućom vršnjačkom grupom i tako ustanovi koliko je ono zaista napredno u nekoj oblasti. Istovremeno, bitno je i da se stručnjak ne osloni samo na svoje testove, već da u razgovoru sa roditeljima, nastavnicima, pa i samim detetom dođe do dodatnih informacija i zapažanja. Vrlo često, roditelji i nastavnici će znati da nam kažu nešto što test „ne vidi", i obratno. Stoga se u stručnoj literaturi uvek preporučuje da prepoznavanje darovitosti bude zasnovano na višestrukim izvorima i podacima koji se sustiču kod stručne osobe, tu još jednom pažljivo vagaju i tek onda uobličavaju u odgovarajuću procenu, objašnjava prof. dr Ana Altaras Dimitrijević.

Stručnjaci koji „otkrivaju" darovitost su isključivo psiholozi koji u okviru svojih osnovnih i master studija imaju predmete koji obuhvataju ovu oblast. Tako stiču neophodna znanja i kompetencije za realizaciju aktivnosti koje pripadaju oblasti inkluzivnog obrazovanja. Ta znanja i kompetencije omogućavaju im da se kasnije nadograđuju kroz sistem profesionalnog razvoja i stručnog usavršavanja, što je inače i obaveza svih zaposlenih u ustanovama obrazovanja i vaspitanja.

„Na studijskim programima pedagogije postoje kursevi i sadržaji koji omogućavaju kvalitetnu pripremu budućih pedagoga za uspešnu realizaciju različitih aktivnosti u radu sa decom kojoj je potrebna dodatna obrazovna podrška, što uključuje i rad sa darovitim učenicima. U okviru nastavnog predmeta Rad sa darovitim učenicima, posebna pažnja posvećuje se modelima identifikacije darovitih, modelima razvijanja stvaralačkih kapaciteta kod darovitih, kao i individualizaciji rada sa darovitim učenicima", kaže prof. dr Radovan Antonijević sa Odeljenja za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kada, uz stručnu podršku, na vreme prepoznamo darovito dete, sledeći stepenik od izuzetnog značaja je i njegova motivacija u toku obrazovanja, kako bi svi njegovi potencijali došli do izražaja a napredak bio zagarantovan.

„Postoje svega tri osnovne mere na kojima se zasniva svekoliko podsticanje darovitih učenika u školskom okruženju, a potom beskrajni prostor za njihovo kreativno kombinovanje i konkretizaciju tj. prevođenje u praksu. Te tri mere su: ubrzavanje, obogaćivanje i grupisanje po sposobnostima.

Ubrzavanje podrazumeva da će učenik za kraće vreme i ranije nego što je predviđeno preći određeni deo nastavnog programa; obogaćivanje ‒ da će moći da uči i sadržaje koji izlaze iz okvira tog programa, a grupisanje po sposobnostima ‒ da će bar povremeno imati priliku da uči sa osobama sličnog nivoa sposobnosti.

Ključno je da razumemo da se ove tri mere međusobno ne isključuju, da se sve mogu uklopiti u filozofiju inkluzivnog obrazovanja, da svaka odgovara na neku suštinsku potrebu darovitog učenika, te da su ʼštofʼ od kojeg krojimo obrazovni plan koji će pasovati pojedinačnom darovitom učeniku. Upravo to naš obrazovni sistem i predviđa ‒ da se učenicima izuzetnih sposobnosti omogući da rade po individualnom obrazovnom planu, koji nudi baš onu vrstu ubrzavanja, obogaćivanja i grupisanja po sposobnostima koja je učeniku potrebna", nastavlja prof. dr Ana Altaras Dimitrijević.

Po novom zakonu, zaposleni u obrazovno-vaspitnim ustanovama u saradnji sa psiholozima izrađuju poseban individualni obrazovni plan (IOP-3) za talentovanu decu. Na taj način, deca uče po metodi koja im najviše odgovara i koja je u skladu sa njihovim natprosečnim mogućnostima. Međutim, ponekad je baš taj „poseban" program ono što roditelje, ali i vaspitače i nastavnike brine, tačnije ‒ da li će se darovita deca udaljiti od osnovnog plana i programa?

„U odgovoru na ovo, rekla bih da su od plana, programa i ishoda važniji osnovni principi i ciljevi sistema obrazovanja, koji, između ostalog, predviđaju da svaki učenik u školi ima mogućnost za ʼpun intelektualni razvojʼ da stekne ʼkvalitetna znanja i veštineʼ i razvije ʼmotivaciju za učenjeʼ. Prema tome, škola može da pogreši samo ako učenika izuzetnih sposobnosti tera da besomučno ponavlja ono što već zna, a ne ako mu omogući da uči brže i više. Najkraći i najpametniji odgovor na pitanje kako stimulisati darovite, pa i sve druge učenike u školskom okruženju, sadržan je u sledećem citatu: ʼUčenici u školi treba da uče samo ono što ne znaju.ʼ Iz toga za nastavnike sledi recept: utvrdi šta tvoji učenici znaju i nadoveži se tamo gde njihovo znanje prestaje; ako Pera već zna sve što je za prvo tromesečje predviđeno, neka Pera to preskoči i neka stiče narednu veštinu",  kaže prof. dr Altaras Dimitrijević.   

Dakle, darovitoj deci treba nuditi izazove, i to u redovnoj a ne u „dodatnoj" sredini kroz dodatnu nastavu a to podrazumeva i složeniju pripremu časova za same nastavnike.

„Ne dolazi nastavnik na čas da drži nastavu, nego učenici dolaze na čas da tu nešto rade i uče. Jasno je da nastavnik ne može da predaje na četvora usta, ali to se u ovom pristupu i ne traži. Na nastavniku je da utvrdi nivo predznanja i sposobnost učenika da dalje napreduju, a potom da im obezbedi odgovarajuće materijale za rad i da ih u tome usmerava. Zadovoljstvo mi je što lično poznajem nekolicinu nastavnika koji su se oprobali u tome da rade diferencirano i individualizovano sa učenicima različitih sposobnosti i predznanja, i što smo zajednički utvrdili da je to moguće i da donosi veće zadovoljstvo i učenicima i nastavnicima", kaže naša sagovornica.   

Zaposleni u obrazovno-vaspitnim ustanovama koji tokom svog inicijalnog obrazovanja nisu imali priliku da se upoznaju sa posebnim programom kada je u pitanju rad sa darovitom decom, imaju priliku da se putem raznih stručnih seminara, projekata i akcionih istraživanja, usavrše i steknu kompetencije za IOP-3. Jer, ukoliko se na vreme ne prepozna darovito dete i ukoliko mu se na najadekvatniji način ne omogući obrazovanje, desiće se da daroviti u obrazovno-vaspitnom sistemu neće imati prilike za pun intelektualni razvoj.

„No, to nije sve. Možda bi još i bilo podnošljivo kada bi se stvar zaustavila na tome da darovit učenik koji unapred zna dobar deo gradiva, sedi u školi zaludan i ne uči ništa. Međutim, dok on tako sedi ne učeći ništa što bi mu bilo korisno, on u stvari uči sve i svašta što može jako da mu škodi: uči, na primer, da se odličan uspeh može postići bez mnogo truda, da je škola dosadna, da mu nisu potrebne nikakva organizacija i radne navike jer je ʼsve lakoʼ, da je on neko ko ʼuvek sve znaʼ... Ovi mehanizmi ‒ kojima škola od darovitih učenika pravi podbacivače, ne stimulišući ih adekvatno na vreme ‒ mnogo puta su opisani u stručnoj literaturi, a nažalost, imamo i previše prilike da ih vidimo na delu i neposredno iskusimo njihove efekte. Frustriranost i nezadovoljstvo na strani samih učenika, njihovih roditelja, pa i nastavnika ‒ kada se na kraju kuša ono što se nepodsticanjem zakuvalo ‒ jesu sve, samo ne mali" ‒ zaključuje za Portal RTS-a prof. dr Ana Altaras Dimitrijević.

Tekst je nastao u okviru projekta „Zajedno za decu" koji sprovodi CIP - Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP-a i donatora.