Đotov univerzum

Srednjovekovni čovek je živeo u svetu određenom mnogim značenjima, uputstvima koja su objavljivala Boga u stvarima, u prirodi koja je tumačena heraldičkim jezikom. Na istorijskoj sceni smenjivali su se periodi rušenja i preporoda, stvaranja i nestajanja. Čovek tog doba je tražio odgovore u simboličkoj viziji, u natprirodnim dobrima, u prepoznavanju svoje svrhe u univerzumu. Primeri iz umetnosti romanike i gotike jasno odražavaju te tendencije.

Kasnije, dolazi do izvesnih promena koje se prepoznaju, na primer, u umetnosti trečenta u Italiji krajem 13. veka. Dela italijanskih slikara tog perioda značajna su jer probijaju okvire srednjovekovne slike tj. slike sa religioznom tematikom; obogaćene su žanr-scenama, osećaj prostora je vidljiviji, prikazani likovi deluju realistično, voluminoznije, a manje udaljeno, eterično i transcendentalno.

Otvaraju se umetničke škole u gradovima koji su imali svoje predstavnike: u Rimu je bio Kavalini, u Firenci Đoto, u Sijeni Dučo i dr.

Đotova dela najbolje izražavaju nove tendencije toga doba.

Taj talentovani umetnik rođen je 1267. godine u Vespinjanu, nedaleko od Firence, u seljačkoj porodici. Još kao dečak pokazao je sklonosti ka kreativnom stvaranju pa ga otac šalje u Firencu 1280. godine na zanat. Primljen je u radionicu čuvenog majstora Čimabuea.

Deceniju kasnije odlazi u Asizi, grad franjevaca, da završi radove koji su započeli Čimabue i njegovi pomoćnici. Ta prilika mu je omogućila da oproba svoj talenat i pridobije klijentelu za nove kreativne poduhvate.

Svestan situacije i ukusa franjevačkog reda, koji je bio istovetan sa papskim u Rimu i građanskim slojem u Firenci ‒ prilagodio je tome i svoje slikarstvo. Početkom 14. veka Đotov ugled raste, pogotovu u Rimu tokom saradnje sa papom Bonifacijem VIII, koji je zahtevao da umetnost služi propagandi vere.

Đotova dela koja su dospela do naših dana nalaze se u Asiziju ‒ u Bazilici Sv. Franje Asiškog, u kapeli Arena i palati Rađone u Padovi, dok su radovi u Napulju, Milanu i Rimu (u Bazilici Sv. Petra), nažalost, stradali. U Firenci, gde je napravio prve korake u umetničkom smislu, kasnije, kao priznat umetnik, oslikava crkvu Santa Kroče, i projektuje zvonik za čuvenu katedralu Santa Marija del Fjore.

Snaga Đotovog umeća leži u sposobnosti da slikarski oživi naslikanu površinu, obogati je planovima sa figurama koje izgledaju realno iako su prikazane u nekoj religioznoj sceni. On je prvi umetnik koji je „oslobodio" čovekov život od svake teološke motivacije. Ljudi na njegovim freskama liče jedni na druge, svi imaju krupnu telesnu građu, težak korak, odvažne glave, sa krupnim crtama lica i karakterističnim očima.

Istoričari umetnosti tumače da je Đoto u svojoj ideji imao u vidu jedinstveno ljudsko biće ovaploćeno u „univerzalnom čoveku" koji je sada usmeren na zemaljski svet, okupiran svojim strastima i osećanjima.

Kada su krajem 13. veka oslabili jeretički pokreti koji su propagirali strogost i moralni ideal, pojačano je čisto svetovno raspoloženje, ali ni tada etička pitanja nisu izgubila svoj značaj, odnosi među ljudima su i dalje bili odlučujući faktor u uspostavljanju normi: „Čovek je dobar u pravcu svojih sopstvenih moralnih zasluga koje je zadobio u teškoj borbi sa sobom". Kao Danteov, tako je i Đotov čovek etički čulno biće, što ga približava humanističkom pogledu na svet koji se polako razotkrivao sa renesansom.