Inspektor Hegel i slučaj smrti umetnosti

Hegel svakako nije bio ni inspektor, ni prorok, premda se mnogi slažu da mu je stil pisanja bio „kriminalan", a ideje proročke. Taj čuveni filozof bio je poslednji u nizu velike četvorke nemačke idealističke filozofije, koju su pored njega činili Kant, Fihte i Šeling.

Do danas se smatra jednim od najvećih, ako ne i najvećim sistematičarem u filozofiji, a ta izražena tendencija ka uspostavljanju sistema u mislima, svakako je dovela razvijanja određenih ideja koje zvuče pomalo problematično. Jedna od zvučnijih ideja koja je zadavala probleme generacijama, jeste upravo ideja o smrti umetnosti. Možda će, ako se malo bolje upoznamo sa ovom idejom, ona prestati da zvuči tako problematično, da ne kažem fatalno.

Čitav Hegelov sistem počiva na ideji o razvoju, a njegov primarni predmet proučavanja je duh. Postoje tri stupnja duha ‒ subjektivni, objektivni i apsolutni. Svaki od tih stupnjeva ima još po tri stupnja. Umetnost je smatrao prvim stupnjem u razvoju apsolutnog duha, nakon čega slede religija i na kraju filozofija. Umetnost, religija i filozofija su zapravo načini na koje čovek spoznaje apsolutni duh, a svaka od te tri sfere omogućava to na sebi specifičan način. Umetnost nam omogućava da apsolutni duh spoznamo čulima.

Ne znam da li ste uspeli da primetite, ali Hegel je bio izrazito sklon trijadama, pa je i razvoj same umetnosti podelio na tri etape, na osnovu odnosa koji je duh imao prema čulnoj formi u kojoj se iskazuje; ukazivanjem na njih možda će postati jasnije šta je Hegel hteo da kaže.

Prva etapa jeste etapa simbolične umetnosti. U njoj je materija, tj. čulna forma mnogo izraženija nego duh i karakteriše je masivnost. Istorijski ta etapa se poklapa sa umetnošću starog Egipta, a primer koji Hegel navodi su egipatske piramide.

Sledi etapa klasične umetnosti, povezana sa antičkom Grčkom. Dela te umetnosti gube apstraktan i simboličan karakter i u njima duh pronalazi savršenu formu ‒ koju Hegel vidi u klasičnoj grčkoj skulpturi. To je ujedno i vrhunac umetnosti, prema Hegelovom sistemu, i sve posle toga nužno vodi ka okončanju umetnosti.

Poslednja faza je romantična faza umetnosti, u kojoj duh počinje da preplavljuje formu,  samim tim narušava klasični balans. U romantičnoj etapi, telesni, čulni oblik umetnosti gubi značaj, što konačno dovodi do kraja umetnosti.

Međutim, da bismo pravilno razumeli Hegelovu misao, moramo imati u vidu da on umetnost vidi kao način na koji možemo spoznati duh, a taj način je prevashodno određen čulnim opažajem. U trenutku kada umetničko delo prestaje da govori nešto našim čulima, već zahteva da ga doživimo na druge načine, ono, prema Hegelu, gubi svoju umetničku suštinu, i prelazi u sledeće oblike spoznaje duha - religiju i filozofiju.

A sada, setite se konceptualne umetnosti i zapitajte se šta uopšte taj izraz znači. Umetnost koja je sve češće toliko nejasna čulima, da u pomoć direktno priziva intelekt, kako bi nam on dešifrovao sve te koncepte o kojima ona govori. To je jedna umna umetnost, koja počinje toliko da liči na filozofiju, da ih je ponekad teško razlikovati.

Lako je krimi-pričama, one mogu mirno da se završe, čim se pronađe zločinac. To nije slučaj sa pričama koje nemaju ni početka ni kraja, a baš jedna takva je i ova priča o kraju umetnosti. Ovo je bila samo jedna pretpostavka o tome šta je umetnost i koja je njena suština, i u tom moru pretpostavki, nije uvek lako zaključiti šta je elementarno, dragi moj Votsone.