Svedenborg i sloboda izbora posle smrti

Raj je u Svedenborga takođe mesto sreće, ali ne one ortodoksne ‒ gde se zapravo ništa ne dešava (ljudi su jednostavno u raju); gde je verovatno pomalo dosadno. Svedenborgov raj (samo jedan od mnogih, kao i pakao, budući da i tu postoje „razredi" napredovanja, nivoa) jeste raj ljubavi, ali pre svega raj rada, gde svaki anđeo radi za druge, svi rade! Ako neko ima vrlinu, anđeoski temperament, ima taj raj i srećan je u njemu. I najzad, ključna razlika: Svedenborgov raj je intelektualan, te je stoga ispunjen delanjem, i upravo u tom delanju uma on vidi spasenje. Anđeli razgovaraju, ali raj je ispunjen erotikom, anđeli vode ljubav, pa je čak i venčanje dopušteno. Senzualnost uma i delanje, te senzualnost ljubavi ‒ ispunjavaju raj.

Originalnost Svedenborga postaje kristalno jasna u primeru koji pokazuje da ljudi ne razumeju ʼonoʼ posle smrti. On daje primer čoveka (ne određenog, već kao tip) koji živi život moleći se da dospe u raj. Da ne bi pogrešio, povlači se u sebe, zapravo od života i lagano propada upravo kao čovek. Kad umre, kaže nam Svedenborg, on odlazi u raj, a tamo ne znaju šta da rade sa njim. Pokušava da razume razgovore anđela, ali ništa ne razume, pokušava da sluša sve i nauči sve, ali ne uspeva, jer iako pravedan, mentalno je siromašan čovek. I onda ga pošalju u pustinju, da se moli, kao što je to činio u životu, sam. Originalnost Svedenborga u ovom pristupu je u tome što ortodoksno mišljenje smatra da je spasenje pre svega etičkog karaktera, dok on kaže da to nije dovoljno, već da mora biti i intelektualno, umno i kreativno.

I dok su Luter i Kalvin uspeli da stvore veliku novu hrišćansku crkvu, socijalno aktivni, udruženi sa monarhističkim krugovima, te prvim generacijama nastajuće buržoazije (Luter je zapravo direktno odgovoran za strašni Tridesetogodišnji rat, direktno ga zahtevajući: ʼPobijte sve te seljakeʼ!?), Svedenborg ‒ šta radi na zahtev Isusa da stvori novu, jerusalimsku crkvu? Piše svoje sveske, anonimno, suvoparnim, „naučnimˮ pristupom i autoritetom čoveka koji na latinskom zapisuje ono što je video, u sveske koje niko ne čita.

Ipak, i danas postoji njegova crkva, istina mala, u Mančesteru i u Americi, pre svega. Njegovo delo (i on sam) bilo je mnogo zanimljivije filozofima, etičarima i umetnicima, nego (iz nekog razloga!?) samim teolozima.
Međutim, šta ako je Isus zaista od Svedenborga tražio (Čudo? Pa šta?) da objavi pravo razumevanje njegovih, Hristovih reči i dela, koji su u hrišćanskim crkvama pogrešno razumevani? Svedenborga, za razliku od drugih „mističara u zanosu", treba uzeti za ozbiljno.

Danteov „Pakaoˮ je ‒ toga smo sve vreme svesni ‒ literatura. Dostojevski nam kroz usta agnostika Ivana Karamazova takođe nudi priču o ponovnom dolasku Isusa u vreme kraljice Izabele i Tomasa Torkvemade, Velikog Inkvizitora, koji ga hapsi, a zatim pušta da zabavlja narod po trgovima, i to takođe razumemo kao literaturu. Svedenborg to nije, kao što nije ni opsesivna vizija mističara. U svojim sveskama, on je ozbiljan, isti onakav kakav je bio dok je rešavao inženjerski problem prebacivanja flote Karla Dvanaestog kopnenim putem!
Dakle, šta ako je njegova misao, misao istinskog razumevanja Isusa i beskrajnog sveta posle smrti? Šta ako smo zaista osuđeni (darovani?) beskonačnim radom nad svojim dušama, i kraja nema?

Možda je tu viziju najbolje prineo razumevanju Vilijam Blejk u svojoj pesmi „Tigarˮ, čiji prvi stih moram da vam ponudim u originalu (prevodi su nepouzdani); fasciniran Svedenborgom, prosto ga je pesnički prevodio:

„Tiger! Tiger! burning brighte
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?ˮ

I upravo tu, u tom Svedenborgovom rajskom prostoru potpunog i uzvišenog „oslobođenja", ne mogu da se oslobodim užasavajuće ideje da smrt nije zaista kraj, onaj Bemeov (Jakob Beme, 1575‒1624) „Ungrund", ono prvobitno ništa, pre pojave samog Boga, dakle, potpunost ništavila, kao apsolutno oslobađajućeg, i idealno i jedino mogućeg oslobođenja od sebe samog!?