Raskinov opis Pize

Evo kako je on opisao srednjovekovnu Pizu:

„Zamislite savršenu i pitoresknu slikovitost, čiju lepotu mogu samo sa slabošću da prizovem. Zamislite kako je izgledao prizor koji se, tokom popodnevne šetnje, otvarao pred projektantom iz gotske škole u Pizi ‒ pred Ninom Pizanom ili nekim od njegovih ljudi:

Sa obe strane sjajne reke video je kako se uzdižu redovi još sjajnijih palata, s lukovima i stubovima, ukrašenim dubokim crvenim porfirom i serpentinom. Duž kejova pred kapijama jahale su čete vitezova, plemenitih likom i stasom, dok su im se perjanice i štitovi presijavali; konji i ljudi činili su svetlucavi lavirint od neobičnih boja ‒ ljubičaste, srebrne i grimizne rese padale su preko snažnih udova i sudarale se sa oklopima, poput morskih talasa što se razbijaju o stenje u sumrak. Sa obe strane reke otkrivali su se vrtovi, trgovi i manastiri; dugačak niz belih stubova među vencima od vinovih loza; prštanje fontana kroz pupoljke narova i narandži. A po vrtnim stazama, kroz rumenilo senki koje su ti narovi stvarali, sporo su koračale grupice najotmenijih žena koje je Italija ikad videla ‒ najotmenijih zato što su bile najčistije i najobazrivije; sve su imale najviše obrazovanje i poznavale sve umetničke žanrove - ples, pesmu, dražesno nadmudrivanje, uzvišenu učenost i još uzvišeniju odvažnost, najuzvišeniju ljubav - sposobne da oraspolože, da očaraju ili da spasu duše muškaraca.

Iznad takvog prizora savršenog života izdizali su se kupola i zvonik, presijavajući se u belom alabasteru i zlatu. Iza kupole i zvonika ‒ padine moćnih brda, prepunih maslina. Daleko na severu, iznad ljubičastog mora planinskih vrhova svečanih Apenina ‒ jasne, oštro rascepljene planine Karara vrhovima streme ka nebu boje ćilibara. Samo ogromno more, obasjano zracima svetlosti, proteže se od njihovog podnožja sve do Gorgonskih ostrva, a iznad svega, uvek prisutno, i blizu i daleko ‒ vidljivo kroz lišće vinove loze, ili preslikano čitavom povorkom oblaka iznad toka reke Arno, ili dubokim plavetnilom suprotstavljeno zlatnoj kosi ili jedrom obrazu dame i viteza ‒ ono spokojno i sakralno nebo za koje su tada svi nevino verovali da je neosporivo boravište duša, isto kakvo je zemlja za ljude. I koje se kroz svoje kapije od oblaka i velove od rose neposredno pretapalo u strahote večnog sveta ‒ nebo čiji je svaki oblak doslovce predstavljao anđeoske kočije, a svaki zrak njegove večeri i jutra dolazio sa božjeg trona.

Šta mislite o jednom takvom okruženju za školu dizajna?ˮ

Da li ima razloga govoriti o religioznom osećanju bliskom ovom opisu? S jedne strane, religija se rađa iz religioznog osećanja, a umetnost iz umetničkog - jedno „ne proizvodi" drugo. Ako nema korena, ne može iznići cvet, a ako čovek u oblaku vidi anđeoske kočije, verovatno ih ne bi naslikao isuviše nalik na oblak.

Što nikako ne zatvara mogućnost motivacije religioznih osećanja lepotom, bilo koje vrste.