Reperkusije umetnosti na ličnost

Kakvu god da duhovnu poruku umetnik ima za svoj cilj, to je stvar njegove sopstvene duše. Njemu je dozvoljeno da (pre)sudi, poput Mikelanđela, ili proglasi mir, poput Anđelika.

On može nastupiti sa žalošću, ili pak razdraganošću, poput besmrtnih antičkih tragičara i komediografa. Nije na nama da bilo šta činimo, već da prihvatimo to umetnikovo učenje, svesni da ne možemo neutralisati Leopardijevu gorčinu, niti opteretiti svojim nezadovoljstvom Geteov dostojanstveni mir.

Međutim, kao pokriće za svoju istinitost takav umetnički stav mora nositi žar elokvencije u izražaju, bogatstvo i slavu u viziji koju ima za cilj da osvedoči. Njega može opravdati samo jedna stvar ‒ besprekorna lepota i savršena forma izraza. I zaista ‒ ovo i jeste društvena ideja, smisao uživanja u umetnosti. To nije smeh tamo gde niko ne bi trebalo da se smeje, niti prizivanje mira tamo gde mira nema. I ne ostvaruje se nikada u pukom oslikavanju predmeta, već samo u slikarskim dražima, čudima njihovog kolorita, ispunjavajućom lepotom njihovog dizajna.

Takvu vrstu ushićenja imamo pred Rubensovim remek-delom (koje je izloženo u madridskom Pradu) „Sveti Đorđe u borbi sa aždajom". Taj hitri i predivni prikaz konja i jahača uhvaćenih u svom najizvrsnijem i najvatrenijem trenutku, kada su vetrovi zarobljeni u grimiznom barjaku, a vazduh osvetljen odsjajem sa oklopa i bleskom perjanice ‒ to je, dakle, uživanje u umetnosti, čak i da nam je nepoznata tragična pozadina priče iz koje je izdvojen taj segment.

Ali ovaj naš nespokojni moderni intelektualni duh nije dovoljno prijemčiv za čulni element umetnosti, pa tako i istinski uticaj umetnosti ostaje skriven mnogima od nas: samo su neki, pobegavši od tiranije duše, razumeli tajnu onih časova kad nema misli. Istočnjačka filozofija ih naziva nirvanom. To je razlog opčinjenosti Evropljana, recimo, celokupnim japanskim umetničkim delom. Dok je zapadni svet na umetnost stavljao nepodnošljivi teret sopstvenih intelektualnih sumnji i duhovnih tragedija sopstvenih jada, Istok se uvek u umetnosti držao njenih rudimentarnih i predstavljačkih osobina.

Ocenjujući predivnu skulpturu, estetska sposobnost je potpuno zadovoljena besprekornim krivinama tih očaravajućih mermernih usana koje su neme za naše prigovore, plemenitim oblicima tih udova koji su nemoćni da nam pomognu. U svom prvobitnom vidu jedna slika ne nosi ništa veću duhovnu poruku ili smisao od one kojom se nudi jedan izvrstan fragment venecijanskog stakla, na primer, ili neka od plavih pločica sa zida Velike džamije u Damasku: to su ništa više do prelepo obojene površine.

Sredstva kojima bi svaki plemeniti proizvod mašte u slikarstvu trebalo da gane, i kojima uistinu i ganjuje dušu, nisu ona koja se tiču životnih niti metafizičkih istina. To je ona slikarska draž koja na svoj utisak ne računa zato što zavisi od neke književne reminiscencije s jedne strane, niti je samo puki proizvod saopštive tehničke veštine s druge, već koja dolazi od izvesne sposobnosti inventivnog i kreativnog baratanja bojom. Gotovo uvek u holandskom slikarstvu, a često i u delima Đorđonea i Ticijana, ona je u potpunosti nezavisna od bilo čega što bi bilo nedvosmisleno poetično u samome predmetu.

To je jedna vrsta forme i izbora u izradi koja je sama po sebi potpuno zadovoljavajuća i koja je (kako bi Grci rekli) cilj sam po sebi. Larpurlartizam koji je Teofil Gotje (kao reakciju na građanski utilitarizam) „izumeo", objasnio i definisao kao potrebu da se umetnost oslobodi od etičkih i verskih stega.