Japanski đaci uče da pišu pomoću ritma

Prema rezultatima prvog dela studije o razvoju veštine pisanja, učenje abecede u detinjstvu zasniva se na kombinaciji dva procesa: na vizuelnom pamćenju znakova i razvoju finih motoričkih veština da bi se postigla željena putanja olovke.

Istraživanje je zatim tragalo za razvojem dinamike pokreta kod japanskih učenika prvog razreda osnovne škole. Profesor Tecuši je ispitao i kako su na njihove pokrete uticale određene društvene norme koje su vladale u učionici.

Tokom istraživanja, deca su stalno podsticana da obrate pažnju na specifične zahteve pisanja svakog znaka, uključujući redosled poteza, završne poteze i ritam pokreta. Dok je profesor posmatrao individualne varijacije u razvoju rukopisa kod šest učenika koji su učili u istoj učionici, primetio je dve zajedničke tendencije: pokreti pera su se jasno razlikovali za svaku vrstu završnog poteza (zaustavljanje, pomeranje ili skok), a postepeno se ustalio i dosledan redosled pokreta. Ti aspekti razvoja rukopisa uglavnom su zanemareni u istraživanjima koja se sprovode u delovima sveta gde se piše latinicom i nekim drugim pismima.

Istraživanje je pokazalo da proces razvoja rukopisa objašnjen na latiničnom pismu - koji zavisi od sticanja finih motoričkih veština u rukama, i pamćenja određenih znakova ‒ ne može u potpunosti objasniti proces razvoja rukopisa kod japanskog pisma.

U toj jezičkoj zajednici čini se veoma važnim učenje obrasca ‒ određenog redosleda pokreta koji odgovara pismu. Studija takođe sugeriše da proces učenja pisanja diferencijacijom fizičkih pokreta može biti povezan sa fenomenom specifičnim za kulturu kineskih znakova, poznatim pod nazivom „vazdušno pisanjeˮ, kada ljudi nesvesno pomeraju prste pokušavajući da se prisete određenog znaka.

Nalazi profesora Tecušija objavljeni su u „Razvojnoj psihobiologiji".

 Priredila Tatjana Cvejić