Zašto muzičar otkazuje koncert

Nažalost, veliki umetnici su pre svega disciplinovani, radni i u svakom poslu pedantni ljudi, tako da ih je lakše uporediti sa časovničarima i arhivarima, nego sa štićenicima metafizičkih sila. Možda zvuči paradoksalno, ali upravo njihov posao neumitno zahteva urednost i pribranost.

Nema nikakve sumnje da svaki pravi umetnik mora pritom da suzbija veći broj hipertrofiranih instinkata i da ʼsordiniraʼ povišene amplitude svojih unutrašnjih vibracija.

Najposle, veliki čovek je samim tim i neobičan; ne možemo tražiti od njega da bude ʼludʼ na sceni i ʼnormalanʼ kod kuće. On se trudi, razume se, ali nije čudno što u tome ne uspeva uvek.

No zašto bismo išli tako daleko? Dovoljno nam je shvatanje da umetnik mora raspolagati jednom jačom dozom senzibilnosti, te da mora biti sposoban za natprosečne psihičke eksitacije. I opet, nije čudno što te uvećane, nagomilane doze izazovu, s vremena na vreme, šokove koji smanjuju stepen odgovornosti pogođenog.

Benvenuto Čelini u autobiografiji spominje da mu je jednom prilikom papa dao oprost ne samo za sva prošla već i za sva buduća ubistva. Obrazloženje je bilo da „tako izuzetno obdaren čovek ne potpada pod rutinske moralne zakone".

Prosečni, nesposobni i gubitnici ne smeju prekoračiti pravila

Postavlja se pitanje ‒ da li se može dozvoliti izuzetnom čoveku da pređe preko pravila pisanih za prosečne i (često) nesposobne, kao i da li jedna istorijska ličnost ima pravo na radijus dejstva širi od onog koji propisuje etički birokratizam.

Pobedničkog vojskovođu, naime, niko ne pita da li je mogao uštedeti dva, ili čak hiljadu života. Ali prosečni, nesposobni i gubitnici ne smeju prekoračiti pravila, zato što ne znaju šta da učine sa viškom kompetencije; sem da je zloupotrebe.

Vrativši se nazad na naše umetnike, „en-dimenzionalna bićaˮ, analiziramo opravdanost otkazivanja nastupa. (Samo značajni ljudi izazivaju potrebu za analizom, samo nas oni izazivaju da im se suprotstavimo; beznačajne tapšemo po ramenu da bismo ih utešili.) Ovlaš sagledano, mogli bismo da razloge ljutito „prilepimo" njegovoj mušičavosti, ekscentričnosti ili zlovolji.

Međutim, ako bismo smogli dovoljno empatije i udubili se u situaciju, najverovatnije bi nam se ukazalo jedno golemo brdo odgovornosti ispod koga samoljubivi umetnik nije uspeo da se izvuče.

Posledično - publika greši ako se, postupcima slavom ovenčanog umetnika, oseti omalovaženom. To bi bilo na mestu samo u slučaju da je ovaj izašao na scenu, ravnodušan prema ishodu koncerta. Ali osetivši pred njim (ishodom) tako golem, tako očigledan, tako nesavladiv strah, maestro zapravo auditorijumu odaje jedno sasvim retko i neočekivano priznanje, što je zbilja vredno svakog poštovanja.