Zašto ekološke prakse nisu popularne među poljoprivrednicima u Srbiji

Da bi se uklopio u savremene trendove proizvodnje, poljoprivrednik mora da igra više uloga, što često nije u skladu sa njegovim obrazovanjem, znanjem, kao ni sa finansijama i infrastrukturom koja mu je za to potrebna. 

Poslednjih nekoliko decenija ekološka pitanja u vezi sa poljoprivredom i proizvodnjom hrane postaju sve važnija i dolazi do drastične promene u shvatanju i razumevanju značaja zaštite životne sredine. Moderni pristupi poljoprivredi danas postavljaju sve veće zahteve: pored primarnog zadatka da se obezbede dovoljne količine hrane za narastajuće potrebe čovečanstva, iziskuju zdravstvenu bezbednost hrane, brigu o dobrobiti životinja i očuvanje životne sredine.

Ovako kompleksni zadaci i nove uloge koje poljoprivreda dobija zahtevaju nove veštine i znanja poljoprivrednika a najveći broj onih koji rade u poljoprivredi ima niske kvalifikacije, niži nivo formalnog obrazovanja bilo koje vrste, dok se u svom radu najčešće rukovodi znanjem i praksom prethodnih generacija. Potreba i napori koji se čine da se poljoprivreda unapredi i istovremeno zaštiti životna sredina, uvođenjem novih savremenih načina proizvodnje i agroekoloških mera, često su onemogućeni upravo nedovoljnom osposobljenošću onih koji hranu proizvode. Strateška uloga poljoprivrede nije srazmerna izuzetno niskom obrazovnom nivou poljoprivrednika, a to je gotovo jedino zanimanje za čije se obavljanje ne traži nikakva kvalifikacija.

Da bi se uklopio u savremene trendove proizvodnje hrane, poljoprivrednik mora da igra više uloga. Od njega se zahteva da bude dobar menadžer na svom gazdinstvu; da poznaje agrotehničke mere i više pažnje obraća na dobro upravljanje zemljištem; da poštuje ekološke ekspertize i u proizvodnji sprovodi ekološke prakse. U to je uključena i kombinacija tradicionalnih veština ukrštenih sa tehničkim znanjima (know-how) i uspešni plasman na tržištu. Poslednjih godina poljoprivrednici su bili dužni da garantuju i za sigurnost hrane, uz već postojeću brigu za zdravlje životinja i njihovo blagostanje. Savremeni koncept poljoprivrednog gazdovanja u zemljama EU preporučen je kroz principe dobre poljoprivredne prakse (G.A.P.) koja omogućava ostvarenje ciljeva održive poljoprivrede. Taj sistem mera zasniva se na znanju umesto na visokim ulaganjima i na korišćenju prirodnih resursa na održivi način.

Ostaje, međutim, pitanje da li su poljoprivredni proizvođači u mogućnosti da ispoštuju sve standarde za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane i zaštitu životne sredine.

U istraživanju ekološkog ponašanja poljoprivrednih proizvođača koje je sprovedeno tokom 2014. godine u 110 opština u Srbiji, analizirano je usvajanje ekoloških poljoprivrednih praksi. Rezultati pokazuju da proizvođači često koriste prakse koje ugrožavaju životnu sredinu bez obzira na to što su svesni da njihovi postupci zagađuju životnu sredinu. Razlozi mogu biti nedostatak znanja, finansijske mogućnosti, ali i infrastrukture.
Tako analizu zemljišta - koja doprinosi povećanju prinosa i zaštiti životne sredine, a čijim se redovnim sprovođenjem racionalizuje upotreba mineralnog đubriva - nikada nije radilo više od trećine ispitanika (38,7%). Spaljivanje žetvenih ostataka direktno na njivi zakonom je zabranjen postupak, ali rezultati pokazuju da ga u Srbiji i dalje sprovodi petina poljoprivrednih proizvođača (20,9%).

Treba istaći da pored znanja i ekološke svesti, i infrastruktura značajno utiče na primenu dobre poljoprivredne prakse. Iako je Srbija uskladila zakone iz oblasti zaštite životne sredine sa direktivama EU, i dalje izostaje njihova praktična primena. Zato se tek oko 20% prazne ambalaže od pesticida prikupi u organizovanim postupcima, od strane proizvođača, dok oko pet miliona komada tog opasnog otpada najčešće završi u najbližem kanalu ili na susednoj njivi; više od 10.000 litara različitih pesticida preko neadekvatno isprane ambalaže svake godine dospeva u zemljište, površinske i podzemne vode. Poražavajući je i podatak da oko 20% poljoprivrednih proizvođača spaljuje u sopstvenom dvorištu praznu ambalažu od pesticida, koja se smatra opasnim otpadom.

Veliki problem je i nedostatak kafilerija a uginule životinje predstavljaju stalnu, potencijalnu opasnost kao mogući izvori infektivnog materijala i zagađivača životne sredine. Pored toga u Srbiji se dnevno, po glavi stanovnika, generiše oko 0,5 kilograma komunalnog čvrstog otpada, od čega je od 60-80% biorazgradiv otpad. Danas ta vrsta otpada čak i u ruralnim oblastima, gde bi mogla da bude od koristi, završava na deponijama i predstavlja dodatni problem za životnu sredinu. Rešavanje ovih problema mora biti organizovano na naučnim principima, posebno baziranim na mogućnostima iskorišćavanja otpada kao resursa za konverziju u korisne proizvode.

Nakon svega zaključak je lako izvesti. Nedostatak infrastrukture, sistemski organizovane proizvodnje, ali i neznanje i nedovoljno izgrađena ekološka svest poljoprivrednika (što za sobom povlači neracionalnost, nemar i neefikasnost), ima za posledicu povećanu zagađenost prirodne sredine, sumnjiv kvalitet i nedovoljnu proizvodnju, kao i sve veću cenu hrane.