Animirani život

Za porodicu sa detetom koje ima autizam, opsesivna fokusiranost na samo jednu radnju ili stvar može da bude veoma dosadna i zamorna. U tradicionalnom pristupu terapeuti bi pokušali da kontrolišu pažnju deteta ili bi opsesivnu usmerenost koristili kao alat za modifikovanje ponašanja, na primer „Drži ruke mirno, prestani da tapšeš i moći ćeš da gledaš 'Ratove zvezda'" ili „Završi domaći ili nema 'Harija Potera' za tebe".

Međutim, šta ako su te opsesije u stvari staze u razvoju deteta, šta ako jedinstvene pahuljice mogu da nam otvore svoje svetove? „Animirani život", film koji je ove godine bio nominovan za filmsku nagradu Oskar u kategoriji dokumentarnog filma, upravo se bavi tom idejom. Baziran na istoimenoj knjizi Rona Suskinda, novinara i autora, dobitnika Pulicerove nagrade, film je izuzetna priča o tome kako su autor i njegova supruga Kornelija uspeli da uđu u svet svog tihog i povučenog autističnog sina Ovena, aktivno prihvatajući i negujući njegovo pasionirano interesovanje za Diznijeve animirane filmove. Suskindovi su na tu ideju došli kada su primetili da je rečenica koju je Oven sa četiri godine uporno ponavljao, a koja je njima na prvi mah delovala kao puko blebetanje, u stvari bila ključni deo dijaloga iz filma „Mala sirena". Ovenov pedijatar je najpre odbacio mogućnost eholalije, stereotipnog ponavljanja reči ili fraza tipičnog za autizam. Suskindovi su verovali da njihov sin koristi Diznijeve likove i dijaloge iz filmova kako bi razumeo svet oko sebe. I zaista, prelomni trenutak u knjizi i filmu je kada šestogodišnji Oven, na proslavi rođendana svog starijeg brata, kaže roditeljima da „Valter ne želi da odraste, kao Mogli (misleći na junaka 'Knjige o Džungli') ili Petar Pan". Bio je to njegov prvi nalet spontanog i složenog govora. Od tog trenutka, terapija porodičnog gledanja Diznijevih animiranih filmova, razgovor o likovima i njihovim osećanjima, i njihovo povezivanje sa Ovenovim, postali su način života Suskindovih, sa krajnjim ciljem - pomoći sinu da nađe svoj glas i mesto u svetu.

Ron Suskind veruje da je njihov pokušaj da razumeju svoje dete uspeo zbog toga što deca sa autističnim spektrom poremećaja „imaju mnogo emocija koje žele da podele i žele da se razvijaju kao i svi".

Nakon uspeha knjige i filma, Suskind je, u želji da pomogne mnogim porodicama koje su kontaktirale s njima, započeo saradnju sa jednim od inovatora Eplovog servisa „Siri" i nekoliko tehničara na razvoju aplikacije „Sajdkiks" - specijalizovane varijante ličnog asistenta za decu sa autističnim spektrom poremećaja. „Osobe sa autizmom koriste svoje afinitete kao mašinu 'Enigma' koja im pomaže da dešifruju za njih inače nerazumljiv socijalni svet", kaže dr Kevin Pelfri sa Univerziteta Jejl. Aplikacija za mobilne telefone koristi likove iz animiranih filmova kao posrednike roditelja ili terapeuta, i pomaže im da istraže interesovanja deteta. Trenutno je u fazi testiranja. „Postoje studije koje ukazuju na to da se deca sa autističnim spektrom poremećaja osećaju komotnije kada razgovaraju sa animiranim likovima, ili sa licima koja nemaju naglašenu gestikulaciju i ne proizvode zvukove koji mogu da ih uznemire", kaže Suskind.

Organizacija „Autizam govori" uključila se u prikupljanje informacija za razvoj aplikacije, organizovali su onlajn-anketu o afinitetima dece sa autističnim spektrom poremećaja. S obzirom na to da „Autizam govori" ima 1,7 miliona pratilaca na Fejsbuku, to bi trebalo da bude najveće ispitivanje javnog mnjenja, čiji podaci „neće samo promeniti naš pogled na ljude sa autističnim spektrom poremećaja, već i način na koji procenjujemo njihove mogućnosti", zaključuje Suskind.

Putovanje koje je započelo gledanjem Diznijevih animiranih filmova pretvorilo se u divnu priču o odrastanju. Iako 'Animirani život' nije dobio nagradu američke Akademije za film i nauku, nominacija je svojevrsna podrška roditeljima koji ulažu napore da odgonetnu prirodu svog, jedinstvenog deteta.