Problem forme: Andrićeva lirska proza

Nakon što je lirska proza Ex Ponto objavljena, grupa kritičara ju je odbila uz objašnjenje da se svojom formom opire i da nije čitljiva ni u lirskom ni u proznom ključu. A. B. Šimić je Ex Ponto okarakterisao kao diletantsku literaturu i lirski feljtonizam. Sve one intimne, melanholične fragmente kojima su Miroslav Krleža, Dragutin Prohaska i Milan Bogdanović bili fascinirani, Šimić je hladno nazvao „(...) smjesom od običnih opservacija i običnih aforizama i običnih refleksija, od čega nastaju stilizirani retci i idu sve dotle dok se ne nađe kakav efekat za poentu".

I sam Andrić je često obezvređivao svoje rano lirsko stvaralaštvo, i video ga samo kao vežbu za kasniji prozni rad. Ipak, publika i kritičari i nakon gotovo jednog veka ostaju pri mišljenju da je Andrić bio veliki i tamo gde se sebi činio malim.
Iako je više puta izrazio odbojnost prema žanru kome pripadaju dnevnici, memoari i biografije, Andrićeva meditativna proza jeste jedna vrsta dnevnika. Ali kao i u putopisima i esejističkim zapisima, pisac je nastojao u njoj da izbriše ono što je specifično dnevničko: stvarna imena, datume, godine i sve ono što je činjeničko i prizemno. Zanimljiv je Andrićev autopoetički iskaz o prirodi Znakova pored puta, jer dočarava piščevu strast ka pisanju.

 „Ja beležim onda kad ne mogu to da ne radim, kad me prsti zasvrbe i kad osetim potrebu da se poverim drugima. ‘Znakovi' su prema tome, moja lirska ispovest, to je neka vrsta unutarnjih, duševnih simbola koji naviru i traže da ih objasnim. (...)To je reakcija na čitanje, na putovanje, na susrete. Nekad su to zapisi o vremenu, o lepoj misli koju sam od nekih čuo, o rečima i o koječemu drugom."

Andrićevo rano stvaralaštvo u kontekstu međuratne književnosti

Nespokojstvo modernog čoveka međuratnog doba tražilo je fleksibilne forme koje ne obavezuju na konstantnost i postupnost. Piscu je bila potrebna žanrovska sloboda da bi izražavao onda kada najintenzivnije oseća, kada se priseća ili kada mu je teško. U delima druge i treće decenije 20. veka napušta se pripovedanje o izmišljenim događajima, pustolovinama i zgodama junaka. Dolazi do dominacije ličnog, autobiografskog, intenzivno proživljenog iskustva.

Rat nije samo uticao na doživljavanje stvarnosti, već je snažno bojio i stvaralačke vizije mnogih naših pisaca, pa i mladog Andrića. Ex Ponto (pored dela Crnjanskog, Rastka Petrovića, Isidore Sekulić) potvrđuje napuštanje pripovedanja u trećem licu i naglašeno odsustvo tradicionalnih epskih elemenata. Iako rečenica formalno ostaje umesto stiha, primetna je dominacija zvuka i ritma koji su sama odlika lirskog.

Andrić se među mladim aktivistima i nacionalnim revolucionarima svoga doba isticao ozbiljnošću, individualizmom i prirodom melanholika. Njegova ispovedna lirska proza se samo donekle pronalazila u burnoj dijalektici avangarde. Setimo se dominantnih odlika poezije toga doba - opredeljenja za slobodni stih, naglašenog subjektivizma, težnje ka transcendentalnom, jake teološke komponente, prigušene erotike, socijalne usmerenosti i revolucionarizma. Karakter Andrićeve lirike nije bio formiran isključivo pod uticajem avangardnih impulsa epohe. Jedinstvena forma Ex Ponta je bila vid originalnosti i proizilazila je iz specifične poetičke i lirske pozicije samog pisca. Ispovedni karakter koji primećujemo u ranim Andrićevim zapisima opstaje u čitavom delu. I kada je misao sazrevala i navikavala se na tegobe života i neminovnost smrti, ispovedanje je ostalo isto.

Mudro je primetio istoričar književnosti Predrag Palavestra u svojoj Knjizi o Andriću: „Kontinuitet Andrićevog lirizma, stvaralačko pretapanje i mešanje različitih lirskih oblika u traženju najprikladnijeg načina da se saopšti uznemirena i zamišljena intimna ispovest, dokazuju da Andrić nije od liričara postao epičar, već, naprotiv, da je on liričar uvek bio i ostao, mada prerušeni liričar."