Bela Bartok – „Plavobradi” i „Koncert za orkestar”

Čudesna beše Mitteleuropa početkom veka. S jedne strane, istovremena egzistencija: ostataka romantizma, impresionizma, realizma, pa mizerabilizma, neoklasicizma, atonalnosti, dodekafonije, pojave džeza u muzici, kubizma i fovizma u slikarstvu. I ko zna još koliko -izama. Kakav meltingpot!

Zbunjeni ljudi u čudu posmatraju zahuktalu nauku i tehniku, pojavu kinematografa, ratno-politička previranja, igre sa granično-državnim linijama... S druge strane, taj „srednji građanski sloj", odakle su se iznedrili i Crnjanski, Šumanović, Krleža, Andrić, Rakić, Dučić, Rastko Petrović, pa mnogi Španci, bio je solidno obrazovan, i to u centrima još tada zamišljene ujedinjene Evrope.

Većinom su bili poliglote. Kod Bartoka, situacija je ovakva: maternji mađarski, nemački, engleski, francuski, delimično španski, slovački, rumunski, ruski, turski i arapski. Uostalom, i Crnjanski, oduvek „sam sebi predak", „tipični smetenjak svoga vremena", koji nije mogao da se opseti da li je „Rat i mir" čitao u detinjstvu na mađarskom ili srpskom, pojaše godinama ranije: „Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv".

Na kom li su jeziku sanjali?

Kada je Kodaljijeva žena Ema Gruber upoznala Bartoka sa imenjakom Balašem, od sudbine se nije moglo pobeći. Introvertnog, kontemplativnog, filozofski opredeljenog Bartoka kao magnet je privukla bajkovitost libreta „Dvorca Plavobradog" koji je odmah stilizovao u arhaičnu, romantičnu baladu.

Krajnja ogoljenost scene sačinjene u vidu sedam zaključanih vrata dvorca (gde Judita preklinje Plavobradog da joj otvori), kao i likova - dva, i slovima dva - omogućava duboko zaranjanje u bit tajne nedodirljivosti čovekove prošlosti, koja to treba i da ostane.

Da li bi inficiranje temom ovog tipa moglo da asocira na budističku filozofiju, po kojoj je i dobro i potrebno sve što se dešava, premda mi to saznamo naknadno?

Žiri je te, 1911. godine, prilikom izbora za najbolju mađarsku operu, vratio delo autoru „zbog neizvodljivosti".

Remek-delo orkestarske muzike, evergrin šlager „Koncert za orkestar" stvoren je dve godine pred smrt, u Sjedinjenim Državama kojima su, takođe kao i Bartok svojevoljno, pristupili iste 1940. godine i Stravinski, Šenberg, Hindemit, Mijo, Kurt Vajl...

Novopečeni doktor Univerziteta Kolumbija iako je naglašavao izvanrednu omogućenost naučnog rada, lamentirao je nad sopstvenom sudbinom i priželjkivao da se izgnanstvo okonča, te da „zauvek odatle ode". Iz tog letargičnog i malodušnog raspoloženja povremeno je polazilo za rukom prijateljima da ga trgnu da nešto iskreira.