Dajsonova sfera

Takva struktura prvi put je definisana 1960. godine u radu Frimena Dajsona pod naslovom Potraga za veštačkim zvezdanim izvorima infracrvenog zračenja. Kao inspiracija je Dajsonu poslužio naučnofantastični roman Olafa Stejpldona Tvorac zvezda, objavljen 1937. godine. Suština zamisli o Dajsonovoj sferi leži u pretpostavci da bi dovoljno razvijena tehnološka civilizacija težila da zajazi celokupnu energiju matične zvezde kako bi zadovoljila svoje narastajuće potrebe. U slavnoj podeli potencijalnih tehnoloških civilizacija u vasioni koju je 1964. godine predložio ruski astronom Nikolaj Semjonovič Kardašev, civilizacija opremljena Dajsonovom sferom pripadala bi II tipu. (Skala je zasnovana na mogućnostima raspolaganja prirodnim resursima, pre svega energijom, i izvorno je imala tri stepena, da bi kasnije bio pridodat i četvrti; čovečanstvo još uvek nije doraslo da se ubroji čak ni u punopravne civilizacije I tipa, budući da još uvek nismo obezbedili odgovarajuće izvore energije koji mogu da podmire sve naše trenutne i buduće potrebe, a da to bude dugoročno održivo i da ne povlači razaranje planetarnog ekosistema).

Iako se Dajsonova sfera često zamišlja kao neka vrsta šuplje lopte sačinjene od metala ili nekog egzotičnog materijala poznatog tehnološki razvijenijim živim bićima (ukoliko, razume se, i ona i takav materijal igde postoje), ovo doslovno tumačenje, podstaknuto, između ostalog, jednom epizodom popularne serije Zvezdane staze: sledeća generacija, prema rečima samog Dajsona ne opisuje realno izvodljiv poduhvat. Ustrojstvo Dajsonove sfere moglo bi, umesto toga, daleko pre da podrazumeva specijalni sistem platformi u stacionarnim orbitama oko zvezde (što se ponekad naziva i Dajsonov roj). Frimen Dajson se nikada nije izjašnjavao o konkretnim tehničkim rešenjima za oblik i način izgradnje Dajsonove sfere. Različitih varijanti je, tokom više od pola veka teorijskih razmatranja ovog koncepta, predloženo tušta i tma.

Značaj Dajsonove sfere kao misaonog eksperimenta i kontekst u kojem se taj pojam susreće u astrobiologiji (interdisciplinarnoj naučnoj oblasti koja se na najopštiji način bavi pitanjima života u vasioni) tiču se, pre svega, mogućnosti uočavanja takvih objekata na velikim udaljenostima. Ukoliko je vasiona gusto naseljena živim bićima od kojih su mnoga inteligentna i tehnološki razvijena i ukoliko je težnja za gospodarenjem energijom matične zvezde zajednička većini civilizacija određenog stepena razvoja, očekivali bismo da mnoge zvezde koje vidimo teleskopom imaju oko sebe nešto nalik na Dajsonovu sferu. Shodno tome, ukoliko ni nakon pažljivog posmatranja velikog broja zvezda ništa slično ne zapazimo, ta nam činjenica govori da je ili život sasvim retka pojava ili velikoj većini oblika života u kosmosu izgradnja Dajsonove sfere ne pada na pamet, nije im potrebna, ili pak nisu dozreli da je izvedu. Tako je, uz odsustvo kontakta i komunikacije sa vanzemaljcima, odsustvo Dajsonovih sfera ili bilo kakvih drugih sa Zemlje uočljivih inženjerskih poduhvata stranih civilizacija središnji komadić velike slagalice nazvane Fermijev paradoks - a njen naziv, kao što će se mnogi prisetiti, potiče od polušaljivog pitanja slavnog fizičara Enrika Fermija koje je izgovorio pre više od pola veka za vreme ručka sa kolegama - „Ako je vasiona prepuna živih bića, pa gde su onda sva ona? Zašto još uvek nemamo dodira sa njima?"

Nadanja da će Fermijev paradoks biti razrešen na najspektakularniji način - ostvarenjem kontakta - tradicionalno su bila usredsređena na traganje za radio-signalima, što je okosnica popularnog istraživačkog programa poznatog pod engleskim akronimom SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence). I dok se ovaj vid potrage, koji su započeli naučni vizionari poput Frenka Drejka i Karla Segana, uprkos više od polovine veka protekle bez priželjkivanog signala, nastavlja i danas, kako na Zapadu tako i kroz čuveni divovski projekat u Kini, sve veći broj naučnika u svetu (među kojima je, pomenimo i to, i poznati srpski astrofizičar Milan M. Ćirković) na osnovu sveobuhvatne analize problema istupa u uverenju da je daleko svrsishodnije od potrage za veštačkim izvorima radio-talasa (koji bi, uostalom, mogli da budu i sasvim prolazna faza u razvoju naprednih komunikacijskih tehnologija) tragati upravo za - Dajsonovim sferama. Šire posmatrano, svaka konstrukcija dovoljno velika da je možemo detektovati našim instrumentima preko međuzvezdanih (za civilizacije II tipa) ili međugalaktičkih razdaljina (za civilizacije III tipa) istog trena bi nam stavila do znanja tri stvari. Prvo, da nismo sami. Drugo, da se barem još jedna živa vrsta zaputila stazom naučno-tehnološkog razvoja. Treće, da je barem ta jedna vrsta nekako uspela da dovoljno dugo preživi sve pretnje po vlastiti opstanak - kako one koje potiču od raznolikih prirodnih rizika, tako i egzistencijalne pretnje koje su (ako je suditi po našem primeru) bića obdarena umom sklona da sama sebi priređuju.

Iako daleko manje poznat, ovaj pristup potrazi za „braćom po razumu", ponekad nazivan SETA (Search for Extraterrestrial Artefacts) ili „dajsonski SETI", već se uveliko odvija. Dajsonova sfera bi se konkretno mogla razotkriti na osnovu specifičnog viška infracrvenog zračenja koji bi takva struktura, prema zakonima fizike, morala da isijava. Nekoliko naučnih timova već je posmatralo značajan broj zvezda u našoj galaksiji ne bi li naišlo na takav „infracrveni potpis". Mada je zasad odgovarajući nalaz izostao, ova potraga već nam je podarila i prvo uzbuđenje: oktobra 2015, podaci koje je zabeležio orbitalni teleskop Kepler posmatrajući zvezdu označenu kao KIC 8462852 otkrili su nam - mada to nije baš očekivani obrazac Dajsonove sfere - nepravilne promene zvezdinog sjaja koje bi, sasvim hipotetički, mogle da potiču od neke vrste astroinženjerskih konstrukcija. Iako ni najveći „dajsonski entuzijasti" među naučnicima nimalo ne spore da bi se uočena neobičnost daleko pre mogla objasniti nekom poznatom ili nepoznatom prirodnom pojavom, i premda se u popularnoj štampi izveštaj o KIC 8462852 velikim delom utopio u uobičajenu kakofoniju senzacionalističkih priča o „vanzemaljcima", ne bi bilo pogrešno reći i da opisani primer posredno svedoči o konceptualnoj valjanosti oslanjanja na dalekosežne zamisli Frimena Dajsona u našem daljem traganju za odgovorima na ključna pitanja o rasprostranjenosti, domašajima i krajnjoj sudbini inteligentnih bića u vasioni.