Velikani muzike: Johanes Brams, 1. deo

Rođen u Hamburgu 26. marta 1835. godine, ovaj umetnik je stasao u gradu koji je i u to vreme bio velika luka i važno i živo gradsko središte. Iako su nesumnjivo bili siromašni, Bramsova porodica je na više načina bila neobična. Njegov otac Johan Jakob Brams je potekao iz dalekog seoceta gde je njegova porodica vodila krčmu i piljarnicu.

Uprkos željama porodice, odlučio je da postane profesionalni muzičar. Naučivši da vešto svira žičane i duvačke instrumente, uputio se u Hamburg gde je mislio da će moći da napreduje. Naravno, život u velikom gradu bio je težak. Posao i bedan smeštaj nalazio je u kafanama na doku. Postepeno, sve je krenulo nabolje, sve dok s dvadeset i četiri godine nije postao stalni kontrabasista u otmenom restoranu. U lokalnoj vojsci je svirao hornu. To mu je donosilo stalan, mada bedan prihod.

Tri godine je živeo u kući stare frau Nisen, čija je ćerka Kristijana, koja je tad imala četrdeset i jednu godinu, bila zadužena za smeštaj. Jakob je odlučio da  je ona, bez obzira na godine, za njega bila stepenik gore na društvenoj lestvici i oni su se venčali.

U teškim, ali uglavnom srećnim danima, njih dvoje su podigli troje dece: Frica, koji je postao muzičar, Johanesa i Elizu, koja je bila zadužena za staranje o svojim ostarelim roditeljima.

Bili su siromašni, ali su dečaci stekli dobro obrazovanje u lokalnim školama. Otac je davao sve od sebe a majka je kuvala i brinula se o njima s ljubavlju i pažnjom.

Brams je oduvek voleo i poštovao svog oca i kad je kao dečak, rano, sa sedam godina pokazao interesovanje za muziku, upoznao je jednog od dva izvanredna učitelja u svom životu. Fridrih Vilhelm Kosel je bio prijatelj Jakoba Bramsa i vrstan pijanista i muzičar. Dok je podučavao Bramsa tehnici sviranja, trudio se i da ga ohrabri da se udubi i u sadržaj same muzike.

Teško je zamisliti razvoj takvog talenta u tako okrutnom svetu, ali Brams je bio toliko dobar da se Kosel preselio da bi bio u njegovoj blizini, pa je Brams dane provodio u njegovom domu.

S deset godina bio je spreman za svoj prvi koncert koji je organizovao njegov otac. Svirao je u Betovenovom klavirskom kvintetu i u Mocartovom klavirskom kvartetu. Jedan imućni impresario ga je slučajno čuo kako svira. Stoga je Bramsovima odmah predložio koncertnu turneju u Americi koja će svima doneti novac. Roditelji su bili ushićeni i nisu mogli to da dočekaju. Ipak, Kosel je to odbio smatrajući da će biti pogubno po Johanesa.

Naravno, porodica nije nameravala da se lako odrekne ovakve prilike, pa je Kosel morao da ponudi nešto zauzvrat. Njegov učitelj je bio Edvard Marksen, najeminentniji učitelj muzike u Hamburgu. Čuvši Johanesa kako svira, ponudio se da ga besplatno podučava. Roditelji su poslušali Marksena polaskani njegovim interesovanjem za njihovog sina i mada je Kosel izgubio učenika, znao je da je to u Bramsovom najboljem interesu.

Tako je dečak započeo drugu fazu svojih studija muzike. Marksen ga je podučavao sviranju klavijature, a uskoro, kad je Brams pokazao interesovanje, i načinu komponovanja. Brams se opet našao u rukama temeljnog i sposobnog muzičara.

Ipak, životni put mu nije bio posut ružama. S trinaest godina morao je već da zarađuje za život, pa je počeo da svira muziku za igru u barovima i gostionicama na dokovima baš kao njegov otac. Ubrzo je postao slab i nervozan zbog brojnih časova vežbanja i učenja praćenih isto tako brojnim časovima provedenim u zadimljenim i bučnim barovima.

U mestu Vinsen an der Lue, nekoliko kilometara jugoistočno od Hamburga, živeo je prijatelj njegovog oca Adolf Gizeman, pa je Johanes tokom leta 1847. i 1848. godine živeo tamo i Gizemanovu ćerku Lišen podučavao sviranju klavira. Tamo se obrazovao, komponovao i čak nastupao s lokalnim horom.

Na ovim kreativnim letnjim raspustima zdravlje mu se poboljšalo i to je postala letnja tradicija koju će i ubuduće poštovati.

Brams nije imao bliskih prijatelja koji su razmišljali poput njega, a od silnog čitanja beletristike i filozofije postajao je sve usamljeniji. Davao je časove klavira i nastupao u pozorištima i kafanama, ali nije napredovao. Zato je morao da se oslobodi takve situacije.

Izlaz je našao u saradnji s Edvardom Remenjijem, talentovanim mađarskim violinistom. Remenji je studirao na Bečkom konzervatorijumu, ali je, iz političkih razloga, morao da napusti Mađarsku i pokušavao je da se dokaže kao violinista u velikim evropskim gradovima. Stoga mu je bio potreban korepetitor.

Godine 1853. zajedno su otputovali, a ubrzo su otišli u posetu koncertmajstoru kralja Hanovera, Jozefu Joahimu. Iako mu je bilo tek dvadeset i dve godine, Joahim je već bio čuven violinista i bio je srećan što opet vidi svog starog prijatelja iz Beča Remenjija. A naročito je bio zainteresovan da upozna dvadesetogodišnjeg korepetitora Johanesa Bramsa i čuje njegove kompozicije.

Posle samo nekoliko dana sud u Hanoveru je Remenjija proglasio opasnim mađarskim revolucionarem, zbog čega je ovaj bio prinuđen da napusti Nemačku. Ali to se nije dogodilo pre nego što su Joahim i Brams postali dobri prijatelji. S pismom preporuke od Joahima, otišli su u Vajmar kod Franca Lista, kralja tadašnjeg nemačkog muzičkog sveta. U Altenburgu List je bio okružen ulizicama, kompozitorima i muzičarima koji su u njega gledali kao u boga.

Međutim, Brams nije bio impresioniran Listovim kompozicijama. Nije mogao da im se divi poput drugih. List je bio nezadovoljan, a Remenji besan i uopšte se nije složio s Bramsom, već je rekao da više ne mogu da nastupaju zajedno. Tako su Bramsa odbili i List, i Remenji, pa se on u Vajmaru našao u teškoj situaciji, bez prebijene pare u džepu.

A onda mu je pala na um odlična ideja: da piše svom novom prijatelju Joahimu koji je tokom leta odseo u Getingenu gde je na univerzitetu pohađao predavanja iz filozofije i istorije. Joahim ga je odmah pozvao da kod njega odsedne i u narednim nedeljama ova dva kompozitora postaće doživotni prijatelji.

U Getingenu su razgovarali o muzici i komponovali. Joahim je komponovao brojna dela a Bramsu se njegov rad sviđao. Čak su zajedno održali i koncert. S novcem koji je tu zaradio Brams je krenuo na put da vidi Rajnu. Planine i brda koja je usput ugledao su ga zadivile, jer takav pejzaž dotad nije video.

U Bonu se sastao s Joahimovim prijateljima, koji su mu, kao i Joahim, preporučili da poseti Šumana. Međutim, nekoliko godina pre toga Šuman je Bramsu vratio neke rukopise neotvorene i zbog toga Brams nije smatrao da će se ovom kompozitoru njegov rad svideti.

Ali prijatelji, konkretno, porodica muzičara, Dajhmanovi, insistirali su da obrati pažnju na Šumanov rad, što je on i učinio u udobnosti njihovog gostoljubivog doma. Šumanova dela su ga toliko zadivila da je jedva čekao da se sa njim upozna i odsvira mu neke od svojih najnovijih kompozicija.

Robert Šuman je u to vreme živeo u Diseldorfu. Ljudi su ga izuzetno poštovali i bez sumnje su ga smatrali jednim od najboljih umetnika tog vremena. Njegov dom je bio potpuno drugačiji od Listove vajmarske vile. Jedno od njegovih šestoro dece otvorilo je Bramsu vrata. Unaokolo nije bilo nikakvih dodvorljivih ljudi i samo su ga Šuman i njegova supruga Klara slušali kako svira.

To je bila prekretnica u Bramsovom životu. Tamo se odmah osetio kao kod svoje kuće. Osetio je razumevanje i da je dobrodošao. Svirao im je, a oni su, baš kao i Joahim, bili opčinjeni njegovom muzikom i ličnošću. U njihovim dnevnicima postoje brojni zapisi o Bramsu i načinu na koji je njegova muzika na njih uticala.

Najuticajnije muzičke novine u to vreme bile su „Noje cajtšrift fur muzik". Dvadeset i osmog oktobra, dve nedelje pošto su se upoznali, u njima se pojavio Šumanov esej o Bramsu pod nazivom „Nove tendencije". Esej je opisivao Bramsov rad na način koji će skrenuti pažnju sveta na kompozicije koje je Brams tako mlad već napisao i na ono za šta je Šuman bio uveren da će tek nastupiti.