Da li postoji gen za inteligenciju?

Deset hiljada sati. Toliko je navodno potrebno vežbe da bi se dostigao majstorski nivo stručnosti u nečemu - bilo da je to kuvanje, šah ili sviranje klavira. Ali čak ni ogromna količina prakse ne objašnjava razliku između nekog ko je darovit i uspešan u nečem i nekog ko ima dovoljno majstorstva, a ključ uspeha je u vežbanju koje utiče na svakoga različito.

Kognitivni psiholozi Fernand Gobet i Đuilermo Kampiteli ustanovili su da se igrači šaha razlikuju po količini vežbanja koje im je potrebno za postizanje određenog nivoa veštine u šahu.

Broj sati prakse, potrebne za postizanje statusa "majstora" (vrlo visok nivo sposobnosti), kreće se od 728 do 16 120 sati. To znači da nekom igraču, da bi postao majstor, treba 22 puta više prakse nego običnom  čoveku.

Najveći napredak istraživača je otkriće s početka ove godine, kad su sa sigurnošću povezali tri genetske varijacije s inteligencijom.

Maksimalni efekt te tri kombinacije iznosio je samo 6 IQ jedinica, što je pomalo razočaravajuće, ali pouzdan nalaz, kažu da postoji  mnogo aspekata "pameti".

Jedan od najvažnijih je pamćenje. Sposobnost zadržavanja stavki s popisa u kratkotrajnom pamćenju i sposobnost pretvaranja tih ideja u dugoročno pamćenje, temelj su učenja i od vitalnog su značenja za inteligenciju.

Proces pretvaranja uključuje mnoštvo neurotransmitera i moždanih struktura. Svaka genetska varijanta za koju je utvrđeno da utiče na opštu inteligenciju može suptilno uticati na bilo koji od bezbroj tih neurohemijskih procesa.

Ne iznenađuje činjenica da potraga za takvim genima, čak ni u najopsežnijim i najnepobitnijim studijama, nije daleko odmakla.

Postoji verovatno na hiljade varijacija ovih učinaka, a njihovom kombinacijom i interakcijom s određenim okruženjem možda je moguće objasniti prirodni spektar koji vidimo u čovekovoj inteligenciji. Ili zašto je nekom potrebno 22 puta manje prakse nego nekom drugom.

Pripremila  Aleksandra Stojanović