Ovidije, manje poznate činjenice

Prema nekim teorijama, Ovidije je tvorac dramskog monologa. Gotovo 2000 godina pre Tenisona i naročito Brauninga koji su razvili dramski monolog sredinom 19. veka, Ovidije je učinio nešto zapanjujuće slično i za ono vreme vrlo inovativno ‒ vešto se služio dramskim monologom u svom delu. O tome svedoče i retoričke ispovesti napuštenih žena ‒ Medeje, Penelope, Sapfe.

Ovidijeva dela, posebno Metamorfoze, imala su veliki uticaj na Šekspira. U svojoj knjizi Džonatan Bejt ističe Ovidijev uticaj na Šekspira i naziva ga njegovim omiljenim pesnikom. Taj uticaj najjasnije se vidi u tragediji Tit Andronik ili narativnim poemama, poput Silovanja Lukrecije.

Kod Šekspira je vidljiva stalna opsesija transformacijom, ljudima koji menjaju obličja, jednom rečju ‒ metamorfozom. Pretpostavlja se da je tokom svog obrazovanja u Stratfordu na Ejvonu Šekspir pročitao Ovidijevo delo. Bilo da je reč o preobražajima u Snu letnje noći, bilo o oživljavanju Hermionine „statue" u Zimskoj bajci ‒ Ovidije je prisutan u gotovo celokupnom Šekspirovom delu.  

Ovidijevo delo Ars Amatoria (Umetnost ljubavi ili Ljubavna veština), kontroverzno naročito za njegovo vreme, dovelo je do pesnikovog izgnanstva. Taj parodično-didaktični ep o umetnosti zavođenja nije naišao na odobravanje cara Avgusta, koji je već bio zabrinut zbog mnogobrojnih vanbračnih veza dvorana i slobodnog morala u Rimu.

Pretpostavlja se i da je car kaznio pesnika, sumnjajući da je video njegovu ženu nagu ili zbog toga što je pesnik prećutao caru preljubu Avgustove unuke Julije sa Decimom Silamom, budući da je i Julija bila izgnana u isto vreme. U svojim pesmama Ovidije govori o Avgustovoj srdžbi, pominjući „dva zločina: pesmu i grešku".  

U kasnijim godinama, Ovidije živi u egzilu u Tomima, malom utvrđenju na Crnom moru. Ono se nalazilo na samom rubu Rimskog carstva, daleko od centra svih zbivanja. Međutim, u izgnanstvu među „varvarskim" plemenima, Ovidije uči lokalni jezik, pa kao talentovani inovator - čak piše pesmu u slavu Avgusta na tom jeziku. Meštani su bili impresionirani; nažalost, pesma nije sačuvana. 

U svojim poslednjim delima, kao što su Tristia i Epistulae ex Ponto, pesnik prikazuje bedu i žal ostarelog Rimljanina, koji ‒ u monotoniji zabačenog primorja ‒ čezne za Rimom.

Priredila, Tatjana Cvejić