Ketrin Stroh i Telma Robinson - funkcionalno učenje

Suština funkcionalnog učenja je da sledi razvojnu dinamiku deteta urednog razvoja kome je igra „rad" preko koga saznaje, spoznaje, stiče veštine.

Saznanje o tome kako dete usvaja veštine i komunicira u prve dve godine života činilo je osnovu za razvijanje ideje o funkcionalnom učenju.

Zbog potrebe posebne stimulacije razvoja postavljen je model funkcionalnog učenja da bi se na taj način što više približili detetu sa teškoćama u razvoju.

Dvogodišnjak urednog razvoja sam rešava misaone zadatke pomoću oruđa za učenje, a pritom mu se ne daju uputstva šta i kako da radi, već o tome sam odlučuje. Sve što dete napravi je dobro a pri tome se prijatno oseća. Pomoću „oruđa za učenje" u prve dve godine života dete stvara osnovu za buduće učenje, razumevanje, kognitivni razvoj i komunikaciju. Za vreme preverbalne igre dete ćuti, niko ga ne nagrađuje, zadovoljstvo i nagradu predstavlja sama aktivnost.

Pod sintagmom »oruđe za učenje« podrazumeva se: stavljanje, uparivanje, udaranje, pridruživanje, sortiranje, nizanje, slaganje kockama i crtanje. To su mentalne šeme, načini razmišljanja i rešavanja problema koji se formiraju kroz iskustvo još u preverbalnoj fazi razvoja i omogućavaju detetu dalje učenje. Prilikom rešavanja problema dete primenjuje različite strategije, tako stiče iskustvo i uči.

Oruđa za učenje se kod sve dece razvijaju isto u prve dve godine života i osnova su za dalje učenje. Kada spontano istražuje, dete zadovoljava i razvija potrebu za saznanjem, kretanjem, kao i emocionalne potrebe. U tom ranom prelingvalnom periodu telesnu aktivnost deteta karakteriše stalno ponavljanje istih obrazaca, kontinuitet, istrajnost i osećanje prijatnosti.

Deci sa smetnjama u razvoju onemogućeno je sticanje iskustava i učenje na taj način. Ona nisu dovoljno iznutra motivisana i pažljiva, nisu ni dovoljno uspešna. Kada prohodaju, još se teže usmeravaju na aktivnosti i pored podrške roditelja. U komunikaciji sa detetom, koja je inače minimalna, izbegava se odrična rečca ne.

Pored toga, izbegavaju se česte i preterane pohvale. Detetu se otvara prostor da doživi vlastiti uspeh i počne sa razvijanjem unutrašnje motivacije kao osnove za dalje aktivnosti. Aktivnosti se planiraju tako da dete samo rešava probleme, stiče iskustva i na taj način uči. Naglašavaju se uloga i značaj kažiprsta. Kažiprst je detetova komunikacija sa okolinom.