Jukio Mišima: pisanje kao sudbina

 Bliži se godišnjica smrti čuvenog japanskog pisca Jukia Mišime, čija ličnost i danas,  gotovo posle pola veka, ne prestaje da intrigira. Tajna Mišimine smrti nedokučiva je i privlačna kao i njegov život, njegovo stvaralaštvo. Kada se setimo svih borbi tog nesuđenog nobelovca, shvatamo da je na kraju ipak uspeo da osvoji vrednosti kojima je uvek težio: pisanje, lepotu, herojstvo i veliku smrt.  

Ko je bio Jukio Mišima? 

Jukio Mišima je još u mladosti proglašen za najznačajnijeg pisca postratnog Japana. Bio je veoma plodan stvaralac. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama, dvadeset zbirki kratkih priča, dvadeset zbirki eseja, bavio se glumom, režijom, dirigovanjem, mačevanjem, atletikom... Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu.
Svetsku polularnost stekao je još za života. Njegove knjige „Ispovest Maske", „Zlatni paviljon" „Posle banketa" „Mornar koji je izneverio more", tetralogija „More plodnosti", itd. ‒ svrstavaju se u najznačajnija dela svetske književnosti.
Jukio Mišima važi za najprevođenijeg japanskog pisca svih vremena. Bio je dobar poznavalac zapadne književnosti i kulture, te je u svojim delima vešto kombinovao to svoje znanje sa japanskom tradicijom. Tradicija je bila glavna potka i njegovog dramskog stvaralaštva. Bavio se pisanjem i adaptacijom pozorišnih predstava za kabuki pozorište.
Pored toga što je smatran za dobrog književnika i dramaturga, Mišimu su pratile glasine da je fanatik, militarista, homoseksualac, sadomazohista... Svojim nastupima u intervjuima, privatnom životu i na kraju, političkim i vojnim angažovanjem ‒ Mišima je dobar deo tih glasina i potvrdio.

Detinjstvo i mladost

Rođen je u Tokiju, 14. januara 1925. kao Kimitake Hiraoka. U šesnaestoj godini, pre objavljivanja svoje priče „Šuma u punom cvatu", uzima književni pseudnim Jukio Mišima. Razlozi za takvu odluku verovatno leže u žestokom otporu Mišiminog oca prema sinovljevoj sklonosti ka književnosti i pisanju.
Iako je pričao da potiče od samurajske porodice, istina je bila da je njegova porodica pripada srednjoj klasi, porodici činovnika. Ideja o samurajskom poreklu najverovatnije potiče od Mišimine babe Nacu Nagai, koja je bila aristokratskog porekla. Mišimini biografi i dobri poznavaoci njegovog života i dela upravo babu Nacu smatraju glavnim „krivcem" za Mišimino interesovanje za književnost, ali i za demone koje je nosio u sebi.
Sa nepuna dva meseca, baba Nacu je Mišimu zajedno sa kolevkom prenela u svoju sobu. Odrastajući u zamračenoj sobi sa retkom dozvolom da izlazi napolje, igrajući se sa tri rođake jer je baba zabranila druženje sa dečacima ‒ mali Mišima je otkrio svet knjiga. Sa pet godina je čitao i pisao pesme i isticao se svojom darovitošću. Pod babinim uticajem čitao je kineske i japanske klasike i upoznao se sa klasicima svetske književnosti. Međutim, bio je usamljen dečak. Teror straha koji je baba uspostavila u kući potpuno je onemogućio Mišiminu majku da bilo šta učini za svoje dete. Kada je sa dvanaest godina „vraćen" roditeljima, upoznao se sa veoma strogim ocem koji mu je zabranio jedino do čega mu je stalo ‒ knjige i pisanje. Mišimin otac je sve knjige osim udžbenika smatrao „ženskim glupostima" i cepao je svaki rukopis koji bi zatekao u sinovljevim rukama ili u sobi. Mogućnost da Mišima postane pisac za njegovog oca nije postojala. 

Nakon srednje škole kao najbolji učenik dobija od cara srebrni sat na koji je bio veoma ponosan. Po očevoj želji upisuje studije prava na Carskom univerzitetu u Tokiju, a nakon diplomiranja zapošljava se u Ministarstvu finansija. Međutim, potreba za pisanjem i osećaj odgovornosti i discipline u ispunjavanju obaveza na poslu dovele su ga do potpune iscrpljenosti. Došao je do prelomne tačke u svom životu i odabrao da ide putem svoje strasti ‒ strasti za pisanjem.

Vreme ispovesti

Objavljivanjem kratkih priča u časopisima, Jukio Mišima je već nagovestio javnosti svoj književni potencijal. Međutim, tek nakon što je napisao roman „Ispovest maske" on dobija status književne zvezde. Knjiga koja je delimično autobiografsko delo, rasprodata je u 20 000 primeraka. Niko više nije mogao da mu ospori darovitost. Za Mišimu ta knjiga je bila proizvod dubokog introspektivnog poniranja koje je izronilo na površinu homoseksualizam i sadomazohističke fantazije.
Budući da je bio obdaren neslućenom radnom energijom i samodisciplinom, u razmaku od dve-tri godine, knjige su počele da se nižu jedna za drugom: „Žeđ za ljubavlju", „Šum talasa", „Zlatni paviljon", „Posle banketa", „Mornar koji je izneverio more"... 

Sa 26 godina imao je slavu i novac, ali ne i unutrašnji mir. Osećao se iscrpljeno i bolesno. Izlaz je tražio u putovanju.

Vreme putovanja

Obišao je San Francisko, Los Anđeles, Njujork, Rio de Žaneiro, London, gradove Italije, Grčke. Zapadnu kulturu koju je u mladosti upoznavao kroz književnost sada je mogao da oseti i ostalim čulima. Sa putovanja se vratio preporođen, sa željom za životom i zdravljem. Počeo je da vežba, diže tegove, bavi se kendoom. Od slabašnog, bolešljivog, bledunjavog mladića, postao je mladić koji se rasipa svojim nabildovanim telom. Na nagovor roditelja, a i zbog društvenog očekivanja, Mišima se ženi i u braku dobija dvoje dece. Živi raskošno, kao holivudska zvezda. Priređuje zabave, uvek je spreman na intervjue američkih novinara... Putuje sa ženom i vreme sa decom provodi u igri. Činilo se kao da se javnost prevarila u vezi sa njegovim porivima, ali ubrzo se pokazuje da je to samo život pod maskom.

Uskoro izbija skandal zbog objavljivanja serije fotografija na kojima je Mišima nag izboden strelicama, kao davljenik u blatu, kao ranjenik pod točkovima kola, sa nožem u stomaku dok mu nad glavom stoji mač.

U tom trenutku niko nije shvatao poruku koju te fotografije nose.

Priredila: Blaženka Bijelić