Kratka istorija dvotočkaša

Prema nekim izvorima, prvi nacrt bicikla napravio je učenik Leonarda da Vinčija, Đan Đakomo Kaproti, davne 1534. godine. Kao što je slučaj sa mnogim izumima poteklim iz Leonardove radionice, povodom autentičnosti ovog nacrta se i dalje vodi velika polemika.

Prvi provereni podaci o ovom izumu pripisuju se nemačkom baronu Karlu fon Drajsu. 1816. godine Nemačku je zadesila velika oskudica, koja je dovela do gubitka velikog broja konja. Smatra se da je to bila motivacija baronu, te je nastojao da nađe alternativu konjima. Tako je došlo do konstrukcije prve „mašine za trčanje", kako je sam baron nazvao svoj izum. Ime je bilo adekvatno, budući da sprava nije imala pedale, te je onaj koji ju je vozio, doslovno morao da trčanjem pokreće točkove.

Drajsov izum je ubrzo postao popularan u Francuskoj i Engleskoj. U narednih nekoliko godina ova mašina pokreće čitavu pomamu, posebno u Engleskoj. Voze je svi ugledni džentlmeni, obučeni u punu jahačku opremu, te ona postaje poznata kao kicoški konj. Moda je vrlo kratko trajala, usled velikog broja sudara i padova, kicoši gube interesovanje za mehaničkog konja, a u mnogim gradovima vlasti zabranjuju njihovu upotrebu zbog nebezbednosti u saobraćaju.

Ipak, Drajsov model je poslužio kao osnova za razvijanje praktičnijih varijanti.  Franuzi 1863. proizvode prvi bicikl sa pedalama, koje su, međutim, okretale prednji točak. Ernest Mišo postaje prvi masovni proizvođač metalnih bicikala i u Parizu tih godina dolazi do renesanse bicikla.

U Enleskoj Mišoov model dobija nadimak „truckaš kostiju", zbog nearmortizovane vožnje. Kako bi dokazali da i oni bicikl za trku imadu, Enlezi konstrišu prvi visoki model - Peni-farting. U pitanju je bicikl sa izrazito velikim prednjim točkom i minijaturnim zadnjim. Odatle i ime - peni i farting su brintanski novčići, peni veći i vredniji, farting znatno manji u veličini i vrednosti.

Ipak, najznačajni događaj u istoriji bicikla desio se kada je krajem 19. veka konstruisan „bezbedni" bicikl. To je model bicikla koji odgovara današnjim standardnim gradskim biciklima - dva točka iste veličine, pedale, volan i udobno sedište. Do tog trenutka, bicikl je viđen kao sprava za odvažne i bogate. Optimizacija bicikla omogućila je da on postane redovno prevozno sredstvo koje su svi mogli da priušte i da lako upravljaju. Značaj ovog otkrića bio je najveći za žene.

Naime, vožnja bicikla postala je opravdanje za žene da obuku pantalone. Neki ovaj fenomen nazivaju revolucijom racionalnog odevanja - odjednom je postalo jasno koliko ženski odevni predmeti poput korseta i dugih sukanja ograničavaju žene u bavljenju svakodnevnim poslovima. Zbog toga u feminističkom rečniku bicikl znači vozilo slobode.

Posle Drugog svetskog rata na scenu stupa bicikl koji će postati najprodavanije prevozno sredstvo u istoriji - Leteći golub. Ovaj model je proizveden u Kini i ubrzo postaje jedan od simbola društvene ravnopravnosti - ne preterano udobna, ali pouzdana vožnja kroz život. Sedamdesetih godina kineske vlasti definišu prosperitet kao „po jedan Leteći golub u svakom domaćinstvu".

Pored razvoja velikog broja novih, specijalizovanih modela, 21. vek je doveo i do osvešćivanja ekološke uloge bicikla. Mnogi gradovi širom sveta sprovode urbanističke politike koje nastoje da podrže korišćenje bicikla kao prevoznog sredstva, prvenstveno umesto automobila.

Gradovi čija infrastruktura nije pogodna za razvoj biciklističkih staza, sve češće zatvaraju ulice za motorizovana vozila, kako bi obezbedili dovoljno prostora za biciklističke trase. Najveće svetske firme takođe nastoje da ohrabre svoje zaposlene da na posao dolaze bicilima, pa tako u Njujorku cene poslovnih prostora rastu ukoliko se nalaze na lokacijama na koje se lako stiže biciklom.