Anatomija u službi simbioze

Ta razmena hranljivih materija jeste dvosmerna. Gljiva se hrani biljnim šećerima koji su joj potrebni da se razvije, a zauzvrat daje vodu i minerale koje biljka ne može sama da dopremi u dovoljnoj meri.

To su filamenti gljive koji potpuno prekrivaju koren. Oni pokrivaju mnogo veću površinu nego koren biljke i tako imaju pristup svim vrstama hranljivih materija koje se nalaze u vodi, pa čak i onim iz zemlje. Na taj način mogu direktno da uzmu azot i fosfor iz zemlje i da ih daju biljkama, a biljka će im zauzvrat dati šećere koje proizvodi putem fotosinteze.

Zbog njihovog uzajamnog dejstva biljka je zdravija, a to utiče i na kvalitet zemlje, koja postaje plodnija.
Taj odnos osnova je gotovo celokupnog života na Zemlji. Bez njega biljke ne bi mogle da napreduju, a samim tim ni mi. Kako se onda ovaj proces tačno odvija?

Da bismo to otkrili moramo da posmatramo gljive na delu, od trenutka kad spora padne na zemlju.

Osnovna misija gljivine spore jeste da se hrani i da pronađe izvore hrane. U pravim uslovima spora počinje da klija i da raste, a unutar spore nastaju pokreti. Tada se već pomalja mali pupoljak koji predstavlja sam početak gljivine hife. Hifa je deo gljive koji služi za ishranu, kao cev za hranu. Ona traga za vodom i hranom i nastaviće da raste i da se grana dok konačno ne napravi koloniju koju nazivamo micelijumom.

Micelijum

Micelijum je organ za hranjenje koji proizvodi energiju neophodnu za nastanak novih plodova. Tim terminom se u nauci označava mreža za ishranu gljive, koja nastaje međusobnim spajanjem velikog broja hifa. U suštini, to je sistem gljivinih korenova ‒ složen niz cevi za hranjenje. Pomalo podseća na mikroskopski sitan ljudski sistem za varenje i obrađuje hranu koja gljivi omogućava da raste.

Iako je micelijum nama gotovo potpuno nevidljiv, on čini najveći deo organizma. Njegova veličina može biti zaista veličanstvena. Može biti toliko veliki da se često proteže i duž nekoliko kilometara.