Andrićev život na obali reke

Otvorenost društva međuratnog Beograda, koje nije marilo za klasne razlike, socijalna opuštenost, tako tipična za prestonicu u koju su se slivali došljaci iz cele zemlje, razumevajući je odmah kao svoj grad ‒ bili su najvidljiviji i najočigledniji upravo na Savi.
Bilo je to mesto na kojem nisu važila kruta pravila etikecije i strogog građanskog bontona ‒ prostor odmora i intenzivnog života mnogih generacija iz svih slojeva raznolikog beogradskog društva; zelena oaza gde su skrovit i skrajnut, autentičan i prirodan život mogli da, jedni uz druge, vode alasi i ministri, sportisti i diplomate, pisci i domaćice, domaćini i boemi, muškarci, žene i deca, porodice i samci, bekrije i usamljenici, trgovci i profesori univerziteta, dangube i ljudi od karijere, sitne zanatlije i industrijalci, mangupi i svet od reda i poretka ‒ mali i veliki ljudi svih staleža. Sa odelom koje bi na savskoj obali skinuli sa sebe, odbacivali bi i gradske obaveze, tegobe svakodnevice, oslobađajući i svoju misao i svoje telo.

 U tekstu „Neuspeh na pozornici", sećajući se debakla koji je doživeo kao učenik, premijerno angažovan kao glumac, Andrić priziva u sećanje Savu, taj sporedni, ali važni kolosek svoga života: „Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove, koja se u mom konkretnom slučaju može nazvati jednom rečju ‒ Sava. Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje.

I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca, do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama - bila je, da tako kažem, moj glavni ʼsporedni kolosekʼ".

Teško da bi uverljiviji i puniji život na Savi Andrić mogao da da u pripoveci „Zeko" bez sopstvenog, autentičnog savskog iskustva.

U drugoj glavi priče, u kojoj glavni junak Isidor Katanić, zvani Zeko, započinje alternativni a istinski život, na putu spoznavanja svog pravog mesta u svetu, Andrić se sasvim prirodno mogao osloniti na doživljeno i proživljeno. I za Zeku, kao i za njegovog tvorca, Sava je bila čaroban tropski predeo u kojem je život bio lakši, manje stešnjen i slobodniji. Naseljen neobičnim individualnostima, Andrićev savski život bio je, nesumnjivo, ono bogato polje građe iz koje su se iznedrili likovi njegovih savskih junaka - kapetan Mike, bivšeg kapetana prve klase u penziji, ili gazda Stanka, zakupca javnog kupatila filozofskog naziva „I to će proći". Bez iskustva koje je stekao između železničkog nasipa i kupatila kod „Šest topola", od modernih veslačkih klubova do bezimenih kafanica, na savskim šajkama i splavovima, Andrić ne bi tako jasno mogao dati sliku kafedžije Nauma, ribara Svete, lađara Milana Stragarca, drvodelje Ivana Istranina i njegove žene, kradljivice Marijete, kovača Đoke ili mehaničara Karla Zemunca.

Posmatrajući tokom letnjih meseci svu šarenu gomilu savskih posetilaca koji traže odmor, zabavu, zaborav ili smisao života, Andrić je mogao zamisliti i u svoje delo pretočiti „sve oblike mogućeg beogradskog života, čudnog i neobičnog, često apsurdnog, a uvek snažnog i privlačnog".