Čovek je čovek jedino kada se igra

Teorija o igri

Svako ko se u nekom trenutku zainteresovao za teoriju igre, verovatno je brzo odustao od proučavanja, nailazeći isključivo na rezultate koji upućuju na ekonomski pojam teorije igara. „Studije igara" donose više željenih informacija.

Osnovni problem tih studija jeste svakako određenje pojma igre. Malo je reči koje imaju toliko široko značenje kao reč „igra" ‒ dečja igra, igra šaha, okretna igra, društvena igra, igrana serija, video-igra, igra znanja, igra basketa, ljubavna igra, ratna igra. Da li je posredi jezičko siromaštvo ili imamo posla sa jednim zaista neobičnim pojmom?

U jednoj od najvažnijih studija iz ove oblasti - „Homo ludens" (1938) - autor Johan Hojzinga upoređuje reči koje označavaju igru u različitim jezicima - od sanskrita do jezika severnoameričkih Indijanaca. U većini tih jezika, „igru" je veoma teško precizno definisati ‒ zaključuje se u njegovom istraživanju. U kineskom izdvaja tri različite reči za različite vidove igara - ʼvanʼ označava dečje igre, ʼčengʼ se odnosi na svaku igru koja ima takmičarski karakter, a ʼsajʼ na nagradne igre. Hojzinga daje naziv svojoj studiji upravo na latinskom, jer tvrdi da je u tom jeziku svaki aspekt igre sažet u jednoj reči - ʼludusʼ.

„Homo ludens" je studija koja prvenstveno ispituje kakvu je ulogu princip igre ʼigraoʼ u raznim društvima kroz istoriju. Njegovim putem je dvadeset godina kasnije nastavio francuski sociolog Rože Kajoa studijom „Igre i ljudi", u kojoj je malo podrobnije istražio kako igre utiču na društvo.

Opasne igre

Iako je Hojzinga neposredno pred Drugi svetski rat uočio vezu između igre i rata, negativne strane elementa igre u kulturi nisu mnogo proučavane sve do kraja dvadesetog veka. Tek kada je igranje video-igri preraslo u jednu od najprisutnijih zavisnosti u društvu, posebno među mladima, javila se potreba za uspostavljanjem ozbiljne akademske oblasti koja će se baviti tom neozbiljnom pojavom.

Teoretičare je najviše zanimalo kako nasilje u igricama utiče na agresivnost igrača. Iz perspektive istorije igre, koja upućuje na drevnu povezanost igre sa verskim obredima, nadmetanjem i sukobljavanjem, nasilje u igri uvek se videlo kao „ventil" za agresivne nagone. Istorijski gledano, igre su oduvek počivale na principu sukoba, a samim tim su koketirale sa agresijom. Prema jednoj struji mišljenja, igra je najzdraviji način da se igrač u virtuelnom svetu oslobodi agresije, kako je ne bi ispoljavao u realnom. Druga struja tvrdi da nasilje u igricama samo podstiče nasilje u stvarnom svetu. Rezultati studija su prilično izbalansirani, te ni jedna od dve struje još uvek nije odnela konačnu pobedu.

Sve dečje staze vode od igre do slobode

Današnja kultura je poprilično opterećena negativnim posledicama nasilnih video-igrica, te previše često široki svet igara biva sveden upravo na njih. Nažalost, to dovodi do toga da se gube iz vida sve one igre u kojima centralni sukob ne prerasta u nasilje i brutalnost, već ostaje u granicama lepog i zabavnog, a nekada čak i poučnog.

Hojzinga je smatrao da treba da budemo oprezni kada nešto hoćemo da nazovemo igrom, jer smo skloni tome da igru shvatamo preozbiljno, a ona tada prestaje da bude igra. Huligani koji se obračunavaju na utakmicama kako bi „podržali" svoj tim, oduzimaju sportu draž igre, tinejdžeri koji u video-igricama grade virtuelni identitet kako bi nadomestili nezadovoljstvo svojim realnim identitetom, zabavu dovode na prag psihoze. Slučajevi ne moraju biti toliko ekstremni - čak i kada igrate „čoveče, ne ljuti se" igra prestaje da bude zabavna ukoliko jedan od igrača odbije da igra ponovo zato što ne može da podnese poraz.

Suština igre je, smatraju neki, u tome da bude lepa i zabavna sama po sebi, i da postoji samo radi toga. Na kraju, dolazimo do pomalo banalnog zaključka - u pravoj igri svako ponovo postaje dete - jer je samo deci motiv za igru čista zabava.