Istorijski vremeplov - na kafi kod kneginje Ljubice

Posebno je zanimljivo dočaran kompleksan odnos kneza i kneginje, te značajni događaji u njihovom bračnom životu.

Nataša Popovska i njena zamenica Marijana posetioce dočekuju u srpskoj građanskoj nošnji. Na glavi nose svilenu traku, takozvani bereš. Vezivanje za prošlost ostvareno je i činom dobrodošlice, kada „kneginja" svoje goste dočekuje u divanhani, kako se to inače činilo u njeno vreme.

Potom svi zajedno obilaze i druge prostorije Konaka, u kojima su sobe nameštene u orijentalnom stilu. Kneginjina priča tada se bazira na objašnjavanju običaja iz „njenog vremena", načina stanovanja, vaspitavanja dece, dvorenja muža, odevanja...

Posetioci mogu videti originalni drveni tavan Konaka, stubove, odžakliju, dolamicu kneza Miloša, kneginjine ukosnice, čašu, knežev čibuk.

Predstava „Na kafi kod kneginje Ljubice", promovisana je septembra 2009. godine u Konaku kneginje Ljubice, u sklopu „Dana evropske baštine". Tako je prvi put na našim prostorima predstavljena edukativna, a vrlo sugestivna forma monodrame u muzeju, koja do danas privlači veliko interesovanje publike.

Drama se najčešće izvodi u Konaku kneginje Ljubice, a bila je uključena u brojne značajne gradske manifestacije, kao što su „Noć muzeja", „Dani evropske baštine" i „Dani Beograda". Izvođena je, takođe, u okviru projekta „Pod krošnjama topčiderskog platana", koji se u letnjim mesecima realizuje ispred Miloševog konaka u Topčideru.

Predstava se izvodi i na engleskom jeziku, čime smo našu istoriju približili stranim posetiocima, koji su česti gosti.

Hrabrost i ljubomora kao sudbina

To je, pre svega, priča o smeloj i hrabroj kneginji Ljubici, jednoj od najcenjenijih srpskih vladarki 19. veka. U monodrami se ne krije da je knez Miloš imao ljubavi i van braka. Kneginja je ubila ljubavnicu Petriju i to je nadramatičniji deo monodrame.

Miloš je Petriju spasao od Turaka u Hadži Prodanovoj buni, obukavši je u muško odelo; doveo ju je zatim da služi u njegovoj rezidenciji, gde je ubrzo počela i da gospodari.

Rodila mu je ćerku i njena snaga bila bi još veća da je rodila muško dete. Ljubica nije mogla da obuzda snagu svoje ljubomore ‒ ubila je Petriju, zbog čega ju je knez osudio na smrt. Poštedeo joj je život zato što je bila u drugom stanju, ali krajnja presuda je bila ‒ isključenje iz bračnog života.

Viđali su se samo za vreme crkvenih i porodičnih praznika. Ljubica to nije mogla da podnese pa je na saboru kod manastira Kalenić presrela Miloša sa dve pune puške i tražila da joj oprosti ili da je ubije. Dve dominantne osobine, hrabrost i ljubomora, odredile su kneginjin život.

Prisnost koja se prirodno stvara između zamišljenog lika kneginje i posetilaca najuočljivija je kada govori o tužnom činu ubistva. Njeno kajanje svakako ne opravdava postupak, ali stvara posebnu atmosferu i budi saosećanje posetilaca, uz neretke suze.

Program koji je osmislila Nataša Popovska posetioci mogu pogledati subotom u 11 sati i petkom, u 17 sati, kada ga izvodi njena zamena, Marijana Kraker.

Skromna, ali dostojanstvena

Detalji o načinu odevanja i stanovanja govore o Ljubičinom karakteru, ali i o skromnom životu jedne vladarke. Kneginja je živela skromno i povučeno. Oblačila se jednostavno, naročito prvih nekoliko godina bračnog života.

Nosila je najpre odelo kakvo nose žene bogatijih ljudi u selu, s tim izuzetkom što je ponekad, do 1820. godine, a naročito za vreme teških i mučnih dana Prvog i Drugog ustanka, imala za pojasom i po dva pištolja.

Kasnije, osobito poslednjih deset godina života u Srbiji, Ljubica je nosila obično građansko odelo. Nije volela raskoš, niti je nosila mnogo nakita, samo burmu i sat sa najtanjim mletačkim lančićem.

Posle pogibije brata Jovana u borbi kod Požarevca (1815), Ljubica zbog žalosti više nije stavljala minđuše. Posle smrti sina Milana (1839) dugo je nosila crninu, i kako je opisuje jedan stranac ‒ sa crnom šamijom, raspletenom kosom, i u crnoj vezenoj haljini ‒ ličila je više na kakvu kaluđericu nego na vladajuću kneginju. Jedini izuzetak činila bi za vreme velikih svečanosti i veselja.

Sva mesta njenog stanovanja bila su nameštena bez velike raskoši. U Konaku u Beogradu imala je posebne odaje. Ta soba bila je zastrta ćilimima, oko zidova su bili postavljeni niski minderluci sa jastucima, a u dva kuta nalazio se malo uzvišeniji minderluk.

Na jednom od tih uzvišenijih divana obično je sedela Ljubica, a na one niže posedali bi oni koji su kod nje dolazili. U sobi nije bilo ni stolova ni stolica. Više minderluka bile su police na kojima je obično bilo poređano razno voće, najčešće jabuke. Kad bi nekog dragog zvala da joj dođe, ona bi mu, po starom srpskom običaju, poslala jabuku.