Kosmički svetionici, „mali zeleniˮ i nobelovska nepravda: otkriće pulsara

Kao poslediplomska studentkinja Entonija Hjuiša, rukovodioca Kevendišove laboratorije, Džoslin Bel je učestvovala u izgradnji velikog radio-teleskopa i bila zadužena za analiziranje ogromne količine podataka koje je ovaj pionirski uređaj prikupljao - trideset metara papirne trake dnevno. Cilj projekta bilo je uočavanje kvazarā - zagonetnih izvora elektromagnetnog zračenja kolosalne snage na ogromnim vangalaktičkim udaljenostima. No bilo je suđeno da glavno otkriće bude u našoj galaksiji. Pažljivo pregledajući podatke, Bel je primetila nešto sasvim neočekivano i zaprepašćujuće: pravilan, pulsirajući signal koji se ponavljao svake (1,33) sekunde. Signal je uvek dopirao iz iste tačke, prateći prividno kretanje nebeskog svoda, što je značilo da se izvor ne nalazi na Zemlji ili u njenoj atmosferi. Bilo je jasno i da nije u Sunčevom sistemu, jer bi tada učestalost signala morala da se menja Doplerovim pomakom usled orbitalnog kretanja. Pošto je signal ubrzo potvrdio još jedan radio-teleskop, isključeni su i tehnički problemi aparature. Džoslin Bel je, u međuvremenu, morala da uloži veliki trud kako bi svog šefa i mentora uverila da je pred njima istinska kosmička zagonetka, a ne nekakva greška ili zabuna.

Kako signal nije odgovarao nijednoj poznatoj prirodnoj pojavi, naučnici su neizbežno pomišljali i na mogućnost da izvor potiče od razumnih bića. U polušali, Bel je označila signal engleskom skraćenicom „LGM-1ˮ ‒ od „little green menˮ ‒ što znači „mali zeleniˮ. No pre nego što su došli u iskušenje da takvu mogućnost shvate ozbiljnije, Bel i njene kolege otkrili su još tri slična izvora radio-pulseva, čime je postalo izvesno da je poreklo signala ipak prirodni proces. Februara 1968. godine, opis nalaza objavljen je u časopisu „Nejčrˮ. Nekoliko dana pre toga, na skupu astronoma u Kembridžu, Hjuiš je predstavio otkriće kolegama. Ser Fred Hojl, jedan od najistaknutijih astrofizičara i kosmologa dvadesetog veka, smesta je pomislio na neutronsku zvezdu - objekat koji bi, prema prihvaćenoj teoriji, trebalo da preostane nakon eksplozije supernove. Poput otkrića planete Neptun, hemijskih elemenata germanijuma i galijuma, kosmičke mikrotalasne pozadine, Higsovog bozona ili sedimenata koji svedoče o Milankovićevim klimatskim ciklusima, bio je to jedan od dragocenih trenutaka kada se predviđanje naučne teorije sustiče sa empirijskim uvidom u realnost, pružajući nam delić saznanja o ustrojstvu Prirode.

Prirodna pojava koju je Džoslin Bel otkrila dobila je naziv „pulsarˮ. Ne bez ironije, tri meseca po otkriću ispostavilo se da pulsari - uopšte ne pulsiraju. Naime, američki astrofizičar Tomas Gold razjasnio je mehanizam stvaranja uočenih pulseva: neutronske zvezde neprekidno isijavaju elektromagnetne talase koji, usled brze rotacije neutronske zvezde i njenog snažnog magnetnog polja, bivaju usmereni indukcijom u dva uska snopa u pravcu ose rotacije pulsara. Budući da se ova osa pomera, opisujući pravilnu krivulju, snopovi šaraju kosmičkim prostranstvom, pogađajući Zemlju u jednakim vremenskim razmacima, nalik na neki pouzdani kosmički svetionik. Ulogu svetionika pulsari zbilja i igraju u porukama inteligentnim bićima, koja bi jednom mogla da pronađu sonde Pionir i Vojadžer, gde je naša adresa u Mlečnom putu označena upravo položajem Sunčevog sistema u odnosu na upadljive pulsare u galaksiji.

Kao prvi autor publikacije o otkriću pulsara, Entoni Hjuiš je 1974. godine podelio Nobelovu nagradu sa Ser Martinom Rajlom, koji je nagrađen za ključnu ulogu u razvoju radio-teleskopa. Iako Džoslin Bel nikada nije pokazala ni trunku gorčine zbog ove odluke, na delu je bila višestruka nepravda: Bel je bila ta koja je uočila neobični signal i pažljivo ga analizirala, dok je Hjuiš, uveren u grešku, isprva odbijao čak i da baci pogled na trake sa podacima. Nimalo nevažno, zanemarivanje zasluga Džoslin Bel razotkrilo je i rodnu neravnopravnost u nauci i društvu, koja nažalost, uprkos naporima, nije sasvim iščezla ni do danas. Ispoljivši nezapamćenu solidarnost, svetska naučna zajednica, predvođena Fredom Hojlom, ustala je u odbranu Džoslin Bel Barnel, navodeći njeno ime u praktično svim tekstovima o otkriću pulsara ispred Entonija Hjuiša, dok joj se društvo odužilo mnoštvom britanskih i međunarodnih visokih priznanja, uključujući vitešku titulu.

Opšti stav koleginica i kolega širom sveta prema Dejm Džoslin Bel jezgrovito je iskazao veliki ruski astrofizičar i pionir astrobiologije Josif Samuilovič Šklovski, koji joj je na jednom međunarodnom sastanku prišao sa rečima: „Gospođice Bel, ostvarili ste najveće astronomsko otkriće dvadesetog vekaˮ.