„CV neuspeha“ - zašto su važni naši promašaji?

Johanes Haushofer, asistent za psihologiju i odnose s javnošću na Prinston univerzitetu, odlučio je da pokaže da su naši „nevidljivi" neuspesi i propusti važan deo zavojitog puta karijere. Sastavio je, stoga, spisak neuspeha koje je doživeo u svojoj akademskoj karijeri i objavio ga na svojoj zvaničnoj akademskoj strani, uz podatke osnovne radne biografije.

 Listu neuspeha podelio je u odeljke:

‒ akademski programi koje nisam dobio;

‒ akademske pozicije i stipendije koje nisam dobio;

‒ odbijeni radovi u akademskim časopisima;

‒ fondovi za istraživanja koje nisam dobio.

Postoji mnogo onih „nisam dobio" u tom dokumentu, kao što ih i svako od nas ima.

„Mnogo toga što sam pokušao nisam uspeo", piše iskreno Haushofer u uvodu svog rezimea, i dodaje da te neuspehe uglavnom ne primećuju, dok su uspesi očigledni.

„Primetio sam da drugi zbog toga imaju utisak da mi je većina stvari u karijeri bila naklonjena. Oni su stoga skloniji da neuspehe pripišu sebi, a ne činjenici da su okolnosti nepredvidive; prijavni formulari za konkurse često su puni besmislica, a dešava se, takođe, da članovi selekcionih komisija imaju loš dan. Ovaj ʼCV neuspehaʼ predstavlja pokušaj da se uspostavi ravnoteža između uspeha i neuspeha i pokaže drugačiji pogled na radno iskustvo", zaključuje asistent sa Prinstona.

Tumačeći listu svojih profesionalnih neuspeha, Johanes pominje divan članak Melani Stefan, koji ga je inspirisao da objavi „negativnu radnu biografiju".

Melani, koja inače predaje na Fakultetu za biomedicinske nauke Univerziteta u Edinburgu, navela je u članku da se osećala poraženom kada su je odbili na konkursu za određeni studijski program.

„Istog dana", piše Melani, „objavljeno je da fudbalski fenomen Ronaldinjo neće igrati za brazilsku reprezentaciju". Tada je pomislila da je i ona poput Ronaldinja, ali to joj, kaže, nije donelo veliku utehu. „Nijedan naučnik ne uživa u ovakvim porazima, zato ih često krijemo. S druge strane, očekivano je da vas odbiju na ovakvoj vrsti konkursa, budući da samo 15% prijavljenih dobije pozitivan odgovor", istakla je profesorka iz Edinburga.

Tada je shvatila da radna biografija ne pokazuje većinu njenih akademskih napora ‒ ne spominju se ispiti koje je pala, neuspešne prijave za doktorske studije, ili radovi koji nikad nisu prihvaćeni i objavljeni.

Popišite svaku neuspelu prijavu, odbijenu donaciju... 

Slično se dešava i na njenim javnim nastupima: „Na konferencijama govorim o projektu koji je uspeo, a ne pominjem mnoge koji nisu."

Ona zaključuje da u drugim strukama ljudi ipak ne mogu da sakriju svoje neuspehe (što nije slučaj u akademskim karijerama). Pominjući primer Ronaldinja koji nije pozvan u reprezentaciju, ona zaključuje da su javni neuspesi možda i dobra stvar ‒ daju primer mladim igračima šta znači biti fudbaler i kako da se nose sa svojim neuspesima.

Na kraju, naučnica iz Edinburga predlaže svojim akademskim kolegama da sastave alternativne radne biografije: „Popišite svaku neuspelu prijavu, odbijenu donaciju, ili akademski rad. Ako možete i uspete ovo da objavite, biće to verovatno mnogo duži popis od onog koji se nalazi u vašoj zvaničnoj „listi uspeha". To će vam na prvi pogled izgledati depresivno, ali će vas podsetiti na istine koje nedostaju i suštinu onoga što znači ʼbiti naučnikʼ. To što napišete može inspirisati kolege da se snađu nakon neuspeha i počnu iznova".