Tinejdžeri kao najzahtevnija čitalačka publika

Pisac Jasminka Petrović kaže da je ponekad lakše pisati za mlađi uzrast jer su tinejdžeri vrlo strogi i kritični:

"Na promocijama knjiga u bibliotekama i školama oni sede prekrštenih ruku, za razliku od mlađih čitalaca koji su radoznali i jedva čekaju avanturu. Nije jednostavno odabrati temu i jezik kojim se obraćamo mladima. Pisati u žargonu je nezgodno jer kod tinejdžera može izazvati negativnu reakciju. Koliko god mi pratili njihov život, ne možemo znati sve reči koje su njima bliske. Pisati za tinejdžere predstavlja veći izazov, ali je i značajnije, pogotovu zato što, za razliku od mlađeg uzrasta, u tinejdžerskom periodu roditelji sve manje učestvuju u izboru knjiga za svoju decu.

Procep između dečje i književnosti za odrasle ponekad su popunjavali popularni krimići i ljubići, a danas smo suočeni sa poplavom literature koja ima milionski tiraž, a pisana je upravo za tinejdžerski uzrast. Koliki je izazov pisati za mlade?

"Teško je napraviti balans između onoga što je tinejdžerima zanimljivo i onoga što je roditeljima prihvatljivo. Moje iskustvo govori da današnji tinejdžeri vole da čitaju kratke forme, navikli su na dopisivanje, sms, Tviter. U knjizi „(Ne)pitaj me kako sam" okrenula sam se upravo kratkoj formi i trudila da obradim teme kao što su: provođenje slobodnog vremena, Fejsbuk, komunikacija, selfi, neuklapanje u društvo, različitost"  kaže za emisiju „Sve boje života" Ivana Lukić, psiholog i ovogodišnja dobitnica nagrade „Politikinog zabavnika" za najbolje književno delo za mlade.

Stil knjige Ivane Lukić „(Ne)pitaj me kako sam" karakterišu kratka ispovedna forma i britak, koncizan izraz, prilagođen mladim čitaocima, takozvanoj generaciji „cet" (Z), koja je odrasla uz internet i društvene mreže.

Književnost za mlade je načelno namenjena uzrastu od dvanaest do osamnaest godina. Da li tu vrstu literature čitaju samo tinejdžeri?

"Granica adolescencije je sada pomerena na dvadeset pet godina. U slučaju moje knjige, mislim da se odrasli pronalaze u univerzalnim temama kao što su ljubav, raskid, manjak samopouzdanja. Kada je reč o roditeljima, nisam sigurna da oni imaju dovoljno vremena da čitaju literaturu za mlade  odgovara Ivana Lukić.

Jasminka Petrović ima drugačije iskustvo sa svojim čitaocima:

"Ja se iznenadim kada saznam da neke moje knjige čitaju i mlađi. Uvek postoje čitači koji su radoznali i žele da vide šta se dešava preko ograde. Najnoviji roman „Leto kada sam naučila da letim" pisala sam za uzrast sedmog, osmog razreda, ali sam dobila mnogo komentara od roditelja koji su pročitali knjigu. Deca roman čitaju na jednom nivou, prate liniju odrastanja i njima je knjiga smešna. Stariji čitaju između redova i uočavaju poruke koje se tiču politike i antiratne tematike, koje mlađima ostaju nevidljive."

Bezmalo sve kultne knjige književnosti za mlade  od Selindžerovog „Lovca u žitu", preko romana Džudi Blum, do knjige „Prednosti jednog marginalca" Stivena Šboskog  izazivale su kontroverze zbog svoje tematike. Da li u našoj sredini postoje tabu teme u okviru literature za mlade?

"Ja sam se u knjizi dotakla nekih tema, kao što je, na primer, nasilje, koje su tabu u našem društvu, ali koje, iz mog iskustva, predstavljaju deo života mladih. Nedavno je održana promocija moje knjige i bilo je dogovoreno da dođu učenici iz jedne srednje škole, ali su iz škole javili da učenici ipak neće doći. Nisu bili sigurni kako će reagovati roditelji"  napominje nagrađena autorka.

Iako se primeri književnih dela za mlade mogu naći u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, ovakva vrsta literature razvila se u godinama nakon Drugog svetskog rata, a svoj procvat doživela sedamdesetih godina prošlog veka, kada su u književnost namenjenu adolescentima ušle provokativnije teme poput bolesti zavisnosti, samoubistva i seksualnosti.

Književnost za mlade danas obuhvata mnogo podžanrova - od fantastike do trilera, a veoma su popularni serijali sa mnogo nastavaka.