Oko: Srbija između „Ramonde“ i „Gnezda orlovog“

Nadmetanje kojim su se bavili samo fanovi, muzički i modni poznavaoci, ove godine postalo je poligon za političke podele, za sukob tradicionalista i modernista – zbog pesama koje se povezuju sa KiM i srpskim stradanjem u Prvom svetskom ratu.

Dragan Ilić smatra da Srbija „voli da se deli", kao i da je ovo bio samo još jedan zgodan povod za podele.

„Za razliku od drugih podela, u kojima smo sad do guše – političkih, nacionalnih i drugih u pogledu vizije budućnosti Srbije – sada smo dobili još jednu podelu – koja je s jedne strane možda zgodna distrakcija od ovih ozbiljnijih tema kojima se u ovom trenutku bavimo ili ne bavimo, a trebalo bi da se bavimo“, ističe Ilić.

Dodaje da nema odgovor koja je pesma „više srpska“, a da ga sve ovo podseća na žestoke borbe između „Đokista“ i „Mikista“ koja se vodila još u nastajanju popularne kulture na ovim prostorima, a koje su vodili ljubitelji Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića.

„Dualizam neophodan“

Branko Rosić ističe da je u stvari u pop kulturi dualizam neophodan, još od „Bitlsa“ i „Rolingstonsa“, preko „Blura“ i „Oejzisa“, „Smaka“ ili „Bijelog dugmeta“, Točka ili Bregovića i tako dalje.

„Dualizam je uvek bio. Kod nas, u poslednji vreme s društvenim mežama i većim brojem medija, dolazimo do učitavanja. Prirodni dualizam u pop kulturi, ovde poprima neka nova tumačenja i definicije, a nije ništa novo”, napominje Rosić.

Srđan Garčević, podkaster i bloger, koji smatra da je pesma Gnezdo orlovo trebalo da predstavlja Srbiju na „Pesmi Evrovizije“, priznaje da je pesma Ramonda lepa, ali da je opredeljenje za Breskvicu i njenu pesmu „više principijelno“.

„Breskvica je osvojila najveći broj glasova. Pre cele ove priče imala je najveći zalet. I čini mi se da nekako možemo da pričamo o kulturi dualizma, da je to uvek postojalo, ali čini mi se da  je njena pesma, a donekle naravno i Teodorina, vrsta odgovora na trenutne izazove koje mi imamo kao društvo“, navodi Garčević.

Dodaje i da je u pesmi Gnezdo orlovo prepoznao želju za povratkom korenima koji su bili izgubljeni, ali sa druge strane i vrlo bitnu temu koja nas dosta tišti, pre svega oko KiM, kao i nacionalnog oživljavanja i potrebe za nadom. 

„Slično se može naći i u pesmi Teja Dore sa simbolikom ramonde. Pesma je dobra, muzički sasvim solidna, ali mi je nekako žao zato što ponovo postoji osećaj da je autentični narodni glas bio preglasan od strane ljudi, koji uvek nekako se trude da to sputaju, da se pretvaraju da su eksperti, a to je frustrijuće“, dodaje gost Oka.

Muzika – politika – nacija

Dragan Ilić smatra da je „Evrosong“ jedan dobar i zabavan šou, a da to što učitavamo je naš problem, ali da, iako se deklerativno izjašnjava kao nepolitična manifestacija, „Pesma Evrovizije“ jeste duboko politična.

„Počev od toga da imamo stare i nove članove, poput stare i nove Evrope, pa preko sistema glasanja i komšijskog glasanja. Uvek smo znali da naša trenutna spoljna politika ima odraz u broju glasova, u poenima koje dobijamo od komšija. Pobeda Ukrajine je bila politička. I ove godine imate situaciju sa Izraelom. Ne može se tu pobeći od politike“, tvrdi Ilić.

Kao TV kritičar, Ilić podseća da pored Supeboula u Evropi je najveći živi spektakl „Evorsong“, poslednja oaza živog televizijskog prenosa – zato je dragocena i pokazuje da televizija još uvek može da okupi publiku.

„Priča o tome koja je pesma više srpska je naše unutrašnje pitanje, koje  možete da prebacite na svaku moguću temu u Srbiji“, dodaje Ilić.

U pesmi Gnezdo orlovo nigde se jasno ne pominje, ali se naslućuje da se pesma odnosi na KiM, dok pesma Ramonda jasno govori da je reč o simbolu stradanja u Prvom svetskom ratu, što je i sama Teja Dora rekla da joj je bilo inspiracija.

Rosić ističe da imamo žestoko učitavanje u pop kulturu i da je „Pesma Evrovizije“ za nas ozbiljnija nego za druge učesnike, ili bar ovogodišnji izbor pesme.

„Nigde nisam video, nije bilo dato kao konkurs za pesmu, pa gde ima više Srbije. Kao da stavite 200 grama ovoga, 300 grama onoga, pa je to idealni sastojak“, ističe Branko Rosić.

Garčević pak, smatra da učitavanje „srpskosti“ nije nešto što je poteklo od onih koji podržavaju Breskvicu, već da su to uradili protivnici koji su tvrdili da je njena pesma „projekat službe“, „saundtrek za budući Kosovski boj“, „novi Vidovdan“ i tako dalje.

„Mislim da zapravo nije učitavanje, da kažem sa strane, šta god to značilo, 'patriotske opcije', već od određene grupe ljudi koji sve moraju da tumače ideološki, teoretski. Zapravo je onda malo nefer pričati o tome da li vi osećate da je ovo srpskije, ili ne. Poenta je u tome da druga strana ima problem sa nečim, to jest, mora da meri, je li nešto previše srpsko, ili premalo srpsko“, naglašava Garčević.

Zlo(upotreba) muzičke tradicije

Garčević smatra da je Breskvica i njena pesma ocenjena kao „najsubverzivnija“ samo zbog prihvatanja populističkog duha i melodije za koju je još Vladimir Dvorniković tvrdio da nas definiše, odnosno da pokazuje naše nacionalno blago.

Dragan Ilić napominje da se u javnosti pojavilo i tumačenje da je, s obzirom na to da su negativne reakcija iz Albanije, Prištine i Hrvatske na Breskvicu, u kojima se tvrdi da je pesma genocidna, njena pesma ocenjena kao „srpskija“.

„Podele su uvek bile kod nas – od fudbalskih klubova do pobednika i gubitnika u muzici, kao i sumnja u regularnost. Jer uvek je bilo 'šta narod hoće, dole foteljaši‘. Sad imamo žiri i narod koji je rekao svoje, a neki mračni žiri koji osporava narodnu volju. Imamo matricu koja je bila i matrica i u politici i možemo komentare za 'Pesmu za Evroviziju' da iščitavamo istorijski sa političkim gibanjima u Srbiji osamdesetih“, napominje Branko Rosić.