Kako današnja deca formiraju muzički ukus

Pravilnom razvoju dece, formiranju ukusa i sistema vrednosti sigurno doprinosi i kvalitetna muzika u najranijem životnom periodu. Da li nam se čini da su kvalitetniji muzički sadržaji za decu postojali sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ili se pak vreme promenilo?

Mesto okupljanja i centar stvaralaštva kvalitetnih sadržaja za decu već krajem šezdesetih godina bio je Dom pionira – sadašnji Dečiji kulturni centar.

„Ja sam se na TV Beograd sprijateljio sa Ljubom Ršumovićem i tako dobio pesmu Vuče, vuče, bubo lenja. Meni se to odmah dopalo, video sam da je duhovita, da će je deca lepo prihvatiti. Napišem i odlučim da pošaljem na Beogradsko proleće koje se tih dana baš pripremalo i tražili su nove dečije pesme. Ljuba Ršumović mi je odgovorio da pošaljem tu pesmu“, priseća se Radoslav Graić, kompozitor dečje evergrin pesme Vuče, vuče, bubo lenja, u emisiji Sve boje života.

„To bude, naravno, primljeno, ali se postavilo pitanje ko će da je otpeva. U to vreme pevač je bio glumac Ateljea 212, Ljubiša Baja Bačić. On je to prihvatio i tako je ta pesma došla na prvo Beogradsko proleće za decu. Ja sam bio srećan i zadovoljan. Odgledali smo ceo festival, pesma je lepo prošla, ali nije bila nagrađena, zbog čega mi je bilo pomalo krivo, ali sam nastavio dalje da pišem. Potom su došla druga Beogradska proleća, tako da sam ja ostao sve do današnjih dana u dečijoj muzici. Zbilja sam punog srca to radio“, dodaje Graić.

Zapostavljen značaj kvalitetnih dečjih muzičkih sadržaja

Pesme koje su se pevale u tom vremenu afirmisale su aktuelne društvene vrednosti i upućivale decu u situacije koje čine život. Stiče se utisak da je gubitkom jednog društvenog sistema zapostavljen značaj kvalitenih dečijih muzičkih sadržaja, a briga o deci poprimila novu formu.

U nedostatku izbora, pedagozi i vaspitači su deci počeli da plasiraju muziku aktuelne muzičke popularne produkcije, koja sadržajno, melodijski i ritmički ne pripada srpskom jeziku, već ritmičke figure pozajmljuje iz engleskog.

„Zbog toga su deca počela nakaradno da nam govore. Druga stvar, pevači često imaju kao manir da pevaju promuklo, što bi mi rekli, ružno, a deca to počinju da oponašaju. Dakle, ono što dečiju pesmu čini dečijom pesmom je prvo estetika koja se neguje, drugo, jezik koji se neguje, treće, sadržaj koji se neguje. Kao floskulu slušamo izraz 'spuštam se na dečiji nivo', a zapravo je to pogrešno, jer treba dostići taj dečiji nivo. Da bi napravio kvalitetan sadržaj za dete, pozorišni komad, ili muziku, treba da destiluješ taj medij, sa minimalnim sredstvima da stvoriš maksimalni sadržaj. Tu se onda vidi koliko je ko talentovan“, naglašava Vera Milanković, kompozitorka i pijanistkinja.

Samo ljudi koji imaju ogromno stvaralačko iskustvo i talenat su u stanju da naprave pesmu koja će biti evergrin i koju će generacije pevati, ali naravno, to je nezamislivo bez izvođača, napominje Milinkovićeva.

„Srećom, poslednjih godina imamo entuzijastu i sjajnog horovođu Nevenu Ivanović, koja je osmislila festival 'Fedeho'. Imamo sjajni hor 'Zvezdice' iz Leskovca, a sad imamo i izdavačku kuću 'Čarobna frula' koja je krenula da popunjava jedan prazan prostor, štampajući dela za decu, prvenstveno muzička, a prisutni su u mnogim vrtićima u Beogradu i okolini“, napominje kompozitorka.

„Nešto se pokrenulo, nešto se menja, ali za razliku od onih nekadašnjih godina, kada je država sve to radila i bila inicijator, sada je inicijativa privatna, odnosno, inicijativa pojedinca. Ako taj pojedinac ima sreću, da se iza njega nađe Dečiji kulturni centar ili lokalna samouprava, onda rezultat ne može da izostane“, smatra Vera Milanković.

Zbog nedostatka kvalitetne muzike, deca teže progovaraju

U nedostatku kvalitetne, odgovarajuće muzike, deca sve teže progovaraju, kvare izgovor i počinju loše da se izražavaju.

„Naša deca teško progavaraju zato što im se puštaju razni animirani filmovi u kojima glumci koji ih sinhronizuju prave karikaturu od govora isto kao što i original to radi. Nažalost, tako se deci ukida nekoliko stvari – estetika, emocija, jer su sve emocije grube, ne kažem da su uvek negativne. Ukida se i etika, zato što su sadržaji neprimereni deci, ne razvijaju dečiju maštu, ne pobuđuju decu na pokret, na ples, već na pasivnost, da sede uz televizor ili tablet. Dakle, sve ono što je deci neophodno da bi se razvila, na neki način se koči, reducira. Muzika kroz čulo sluha, dodir, pokret, pevanje i govor, u stvari, ima tu integrativnu ulogu u odrastanju i bez muzike nema kvalitetnog odrastanja“, naglašava sagovornica Lidije Jakšić.

Knjiga Dečje priče

Izdavačka kuća „Čarobna frula“ nedavno je objavila dve knjige za decu Vere Milanković, koje ih muzičkim i vizulenim sadržajem uvode u bajkoviti svet.

„Dečije priče su komadi za klavir za najmanji uzrast. To je jedna od mojih prvih kompozicija koju mi je, kada sam bila na drugoj godini studija, naručila moja profesorka klavira u nadi da ću se kroz to osloboditi raznih klišea koji me čekaju kroz studije. Bila je potpuno u pravu, imala je nepogrešivu intuiciju. Zbirka pesama Dan nastala je nedavno i obuhvata život deteta od buđenja do uspavanke, a pesme je snimio hor 'Zvezdice' iz Leskovca“.

„Možemo malo da se pohvalimo i novom tehnologijom, jer svaka pesma u ovim zbirkama ima svoj kju-ar kod, pomoću koga one mogu da se čuju. U zbirci Dečije priče, sve pesme je snimila naša pijanistkinja Tanja Drobni, koja je i autor ilustracija, tako da slobodno mogu da kažem da je ona renesansni umetnik. Saradnja sa njom je bajkovita, kreativna i izuzetno lepa“, ističe kompozitorka.

Neka čednija vremena

Sedamdesetih godina prošlog veka čuveni pesnici poput Mire Alečković, Dragana Lukića i Dobrice Erića pisali su za decu drugačije sadržaje od današnjih. Otada se promenilo vreme, promenio se i sistem vrednosti.

„To je bilo vreme uspona naše popularne, pa i dečije muzike. Festivali su mnogo značili, pesnici su bili zainteresovani da pišu za decu, kao i da se pišu note na njihove stihove. Zaista je bilo lepo sa njima sarađivati i mislim da je to bilo sjajno. Ali, vremenom se sve to pomalo menja, došla su nova vremena, sa novim razmišljanjima o životu i svemu“, kaže Radoslav Graić, kompozitor i dugogodišnji muzički urednik Televizije Beograd.

„Možda imam zamerku da se malo više gleda na kvalitet, bila je ta muzika ranije na višem nivou, pre svega bilo je više energije, sa više ljubavi se pisala. Sad su druga vremena, tehnika je uletela, deca sada gledaju svašta na kompjuterima, a onda su bila neka čednija vremena“, zaključuje Graić.