Divna Ljubojević: Želim da vratim duhovnoj muzici mesto koje joj pripada!

Pevačica anđeoskog glasa Divna Ljubojević i njen vokalni ansambl „Melodi“ proslaviće 25 godina rada koncertima 21. aprila (20 č) u Centru „Sava“ u Beogradu i 23. aprila u Novosadskoj sinagogi (20 č). Koncert u Beogradu će biti održan pod pokroviteljstvom gradskog Sekretarijata za kulturu, u okviru manifestacije „Dani Beograda“, a naziv mu je „Beograd u susret Vaskrsu“.

Koncerti u Beogradu i Novom Sadu su i promocija CD-a Antologija najlepše duhovne muzike pravoslavnog istoka, koji je nedavno objavio PGP RTS. CD predstavlja presek onoga što je Divna snimala u proteklih četvrt veka. U pitanju su 23 najlepša dela srpske, vizantijske i pravoslavne kulturne baštine.

Šta publiku očekuje na predstojećim koncertima i možete li izdvojiti nešto specifično?

„Publiku očekuju i dobra muzika i dobra slika. Izvešćemo naš standardni repertoar koji obuhvata srpsku, rusku, grčku i bugarsku muziku vizantijskog kulturnog kruga. Kao gosti nastupiće 'Intermeco kvartet' koji će sa mnom odsvirati dve kompozicije“, odgovorila je Ljubojevićeva.

„Jedna je od Česnokova Sovjet prevječni, a druga Tebe pojem Rahmanjinova. Specifičnost i novina je to što je u akapela kompoziciju uključen gudački kvartet.“

Kako ste došli do toga da u jednu akapela kompoziciju uključite kvartet?

„Retko ko je Mocart koji upisuje svaki glas ili instrument direktno u linijski sistem. Kompozitori su obično koristili klavir kao harmonski instrument radi komponovanja i slušanja konačne harmonije kompozicije. Kada shvatite da je nešto prešlo sa klavira na pesmu koja ima biblijski, psalamski i liturgijski tekst to mora da je u redu i znači da se time ne skrnave ni muzika ni tekst.“

„Takođe, podstakla me je i publika. Naime, jedna vrsta publike ide u crkvu da bi čula duhovnu muziku, druga ide na koncerte klasične muzike na kojima ponekada ima priliku da čuje i duhovnu muziku. Međutim, treća vrsta publike nije ni tamo ni ovamo i ne može da dođe do onoga što ja radim, a bilo bi lepo da dođe, jer je to univerzalna vrednost koja obogaćuje. Ta muzika puni i srce i dušu i čovek od nje postaje samo bolji. Tada sam shvatila da mora da postoji način kako doći do tih duša i, pre svega, ušiju, jer onda to samo dođe do duše.“

„Biću slikovita. Kada vam, na primer, lekar preporučuje da uzimate vitamin obavezno vam kaže da morate uz to da pojedete i nešto masno kako bi se u organizmu taj vitamin dobro rastvorio i bio efikasan. Tako sam shvatila da nešto u mom pristupu mora da zameni tu masnoću, da mora da postoji nešto što će esencijalni vitamin da sprovede u organizam, odnosno što će instrumente i to što ja radim bez skrnavljenja, prirodnije dovesti do ušiju. To spajanje dve hiljade godina dugog trajanja jedne umetnosti sa novijom vrstom, instrumentalnom klasičnom muzikom je jako uzbudljivo.“

Zar nije upravo pesma sa Bajagom Od kada tebe volim bila medij koji je vašu muziku doveo do tih ušiju?

„Da, ta pesma sa Bajagom je potpuno neočekivano napravila upravo to. Rekli su mi da su komentari na tu pesmu bili upravo onakvi koji bi se očekivali da je neko slušao ono što ja inače pevam, pošto su spominjali anđeoski glas. Zapitala sam se kako neko može tako nešto da kaže dok ja pevam jednu pop baladu. Ali, to je bio pun pogodak, ta pesma predstavlja tranziciju, imala je mnogo pregleda i isto toliko pregleda je prenela na ono što ja inače radim da sam sigurna da je puno ljudi došlo do esencije putem tog 'ulja'. To je meni fantastično.“

Ima li duhovna muzika svoje mesto na domaćoj umetničkoj sceni?

„Moja želja je da vratim duhovnoj muzici mesto koje joj pripada. Ona se nigde ne nalazi, sem u crkvi, pa čak ni u crkvi ne možete čuti reprezentativno izvođenje. Ona se izvorno svakako vezuje za crkvu, pre svega je obredna, međutim vekovima je komponovana od strane priznatih kompozitora klasične muzike čija se muzika izvodi na koncertnim podijumima, kao što su Rahmanjinov, Čajkovski, ali i sa zapadne strane Mocart, Bah...“

„Ali, muzika zapadne provenijencije se računa vrlo u klasičnu, a ova kod nas, pravljena u pravoslavnom kulturnom krugu se nekako ne računa u klasičnu i ja se pitam zašto. Moja životna želja je da pomognem koliko mogu da se ta muzika vrati u koncertne dvorane, pa da se kroz koncertnu dvoranu vrati u dušu.“

Kako komentarišete činjenicu da ste u inostranstvu popularniji nego u zemlji?

„Ne čudim se tome, mada mi je u početku to bilo smorno, pitala sam se zašto, kako je moguće, a onda sam se zapitala zašto da ne. To je normalno, jer ljudi koji poznaju istoriju, koji cene svoju tradiciju su u mnogo boljoj poziciji da se otvore za nešto drugo i da shvate vrednost nečeg drugačijeg nego ljudi kojima je onemogućeno da žive na svojoj tradiciji, da je upoznaju, i kojima je podmetnuta 'koka-kola' umesto domaće zdrave boze. Takva je situacija kod nas i sa tim se čovek pomiri, a u stvari, to i nije ništa strašno.“

Koje biste projekte iz svoje karijere izdvojili kao najzanimljivije?

„Bilo ih je više, ali svakako bih izdvojila da sam 2011. godine na Siciliji učestvovala u rađanju novog muzičkog žanra, a reč je o hologramskoj operi autora Franka Batijata. On je jedan renesansni tip svestrano talentovanog, obrazovanog čoveka koji živi u sadašnjem vremenu, a operu je pisao povodom 500-godišnjice rođenja sicilijanskog filozofa i naučnika Bernandina Telesija. Bilo je zaista interesantno iskustvo gledati premijeru iz publike dok drugi vi pevate na sceni. Ali moram priznati da je bilo i sablasno.“

„Takođe, jedan od izazova mi je i bio rad na filmu Human. Imala sam čak i vrstu treme, odgovornosti, jer ga je radio jedan od pet najpoznatijih fotografa na svetu Jan Arthus-Bertrand, dok je muziku pisao poznati kompozitor Armand Amar. U filmu pevam pesmu Vivaldijev Jerusalim, Drugi stav koju je Amar obradio. Premijera filma je bila septembra 2015. u Parizu i pevala sam na njoj. To je jedan od veoma zanimljivih projekata.“

Šta biste  poručili i svojoj publici i građanima uopšte?

„Smatram da je veoma važno biti istinit čovek, ne biti lažan jer onda ne može da bude loše. Jako je važno biti pravi. Ono što treba svi da znaju odnosno čega treba da se sete svakog jutra kada se probude je da smo svi mi rođeni sa poznanjem dobra i zla i da su sve relativizacije dobrog i lošeg napravljene da bi se čovek izgubio u samom sebi.“

„Treba verovati svom unutrašnjem osećaju. Na primer, kada kažemo tolerancija, šta to u stvari znači? Čega tolerancija, šta se toleriše, zašto se toleriše, ko se toleriše? Da li je tolerancija smirenje ili trpljenje? Ljudi treba da razmišljaju o tome, treba da gledaju u nebo da vide kakvo će vreme biti, a ne da skidaju aplikacije koje će im reći čak i kako se osećaju u opciji 'real feel'. To je zastrašujuće.“

„Zastrašujuće je kada shvatite da tamo neko ulazi u vaš mozak da vam kaže šta je vaše realno osećanje. To je skandal. To je ono čemu smo mi izloženi – svi drugi znaju šta mi treba da znamo i kako se osećamo. Moja poruka je da ljudi veruju Bogu i sebi kao Božijoj tvorevini, i da pokušaju da se izbore sa svime što se nameće kao istina“, zaključuje Divna.