Ana Ristović dobitnica nagrade „Vasko Popa"

Darodavci novčanog iznosa su „Senzal kapital", vlasnika Radeta Rakočevića, Beograd i Grad Vršac. Nagrada „Vasko Popa“ dodeljuje se 29. put za najbolju novoobjavljenu knjigu pesama na srpskom jeziku, u toku konkursne godine, kao i za izbor koji sadrži relevantan obim novih pesama.

Nagrada „Vasko Popa” ima za cilj da afirmiše savremenu srpsku poeziju, uvažavajući doprinose Vaska Pope i njegovo neprocenjivo služenje modernoj pesničkoj reči.

Dosadašnji dobitnici svedoče o visokom ugledu Popine nagrade budući da su među najznačajnijim akterima posleratne moderne srpske poezije od Stevana Raičkovića, Ivana V. Lalića, Bore Radovića, Radmile Lazić, Duška Novakovića, Dragana Jovanovića Danilova, do Bojana Vasića, Stevana Bradića, Tanje Stupar Trifunović...

Nagrada se sastoji od Povelje s Popinim likom, rada akademskog slikara Milana Blanuše, i novčanog iznosa.

Na konkurs su pristigla 59 naslova izašla 2023. Žiri je nakon tri sednice doneo jednoglasnu odluku da se nagrada dodeli Ani Ristović Za naslov Tu, čiji je izdavač „Arhipelag", Beograd.

Ana Ristović (1972, Beograd) završila je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je knjige pesama: Snovidna voda (1994), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999), Život na razglednici (2003), Oko nule (2006), P. S. (izabrane pesme, 2009), Meteorski otpad (2013), Nešto svetli (izabrane i nove pesme, 2014).

Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija, a pojedinačne knjige su joj prevedene na nemački (So dunkel, so hell, 2007, prevod: Fabjan Hafner), engleski (Directions for use, 2017, prevod: Maja Teref i Stiven Teref), slovenački (Življenje na razglednici, prevod: Jana Putrle i Urban Vovk), slovački (Pred tridsiatkou, 2001, prevod: Karol Hmel), mađarski (P.S., Versek, 2012, prevod: Roland Orčik, Benčik Oršolja) i makedonski jezik (P.S., 2016, prevod: Nikola Madžirov).

Dobitnica je „Brankove nagrade“; nagrade „Branko Miljković“ i nagrade Sajma knjiga u Igalu; nemačke nagrade "Hubert Burda Preis“ za mladu evropsku poeziju (2005); nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“ (2010), kao i „Disove nagrade“ za celokupan pesnički opus (2014).

Pored toga što piše poeziju, prevodi sa slovenačkog jezika, s kojeg je do sada prevela više od dvadeset knjiga savremene slovenačke proze i poezije. Živi u Beogradu.

O zbirci Tu

Zbirka pesma Tu donosi snažno i kontinuirano nizanje pesama, sa unutrašnjom organizacijom koja počiva na grupisanju zasebnih motivskih celina. Knjiga se kreće kroz različite prostore, spoljašnje i unutrašnje, počevši od Korčule i Jadrana, preko Beogradskih ulica i stanova, soba i terasa, tržnih centara, apoteka, prodavnica i pijaca, škola i igrališta, pa aerodroma, sa koga stižemo u Kinu, u Hong Konkg, u Vuhan, pa se vraćamo nazad do Beograda, kroz prazne pandemijske ulice, tokom leta i jeseni, dana i noći, kroz san i javu, da bi se ponovo našli na mestu našeg polaska, na Jadranu, i konačno stupili u samu pesmu.

Čitav ovaj niz lokacija ukazuje na probleme vezane za taj famozni prilog „tu“ iz naslova zbirke, jer lirski subjekt koji nam se obraća opstaje u neprestanom odlasku i dolasku, kao i u protoku vremena koji se nikako ne može zaustaviti. Jednostavno govoreći, sve pesme u ovoj zbirci pokušavaju da razreše enigmu prisustvovanja, značenje toga „biti tu“, ovde i sada, pogotovo ako su oni naše ovde i sada, smešteni u uži ili širi geografski prostor naše zemlje u njenom aktuelnom istorijskom trenutku.

Datom zadatku poezija Ane Ristović, u ovoj, kao i u prethodnim zbirkama, ne pristupa iz neke mutne metafizičke razdaljine, već polazi od onoga što nas neposredno okružuje, od ljudi i njihovih postupaka, prostora koji su nastanili, emocija koje ih ispunjavaju i vode, kao i živog i neživog sveta. Ona je izgradila svoje mesto u običnom, najobičnijem svetu svakodnevice, u kome pronalazi skoro sve svoje metafore i poređenja, sve svoje zagonetke i razrešenja, strpljivo čekajući da pesnička mudrost progovori iz onoga što nam je tako blizu da ga više i ne primećujemo („Biće to najvažniji dan / u tvom životu / a u njemu se neće desiti / ništa posebno“, str. 22).

To takođe znači da je njena poezija na jedan fundamentalan način poezija opažanja, zasnovana na dubokoj i nepokolebljivoj veri u ovaj svet, ispunjen svim njegovim trivijalnostima i sitnicama, običnostima i banalnostima. Njen pogled je zato egalitaran budući da svim ovim pojavama dodeljuje jednako dostojanstvo pažnje, pronalazeći u njima njihovu običnu istinu, koja postaje osnov njihove lepote.

I sa ovog stanovišta, značenje toga „tu“ se pojavljuje kao opasnost i kao šansa: opasnost od gubitka našeg ličnog, neponovljivog postojanja i šansa da se ono uprkos svim individualnim i kolektivnim pretnjama uspostavi i odbrani. Ona zato vrlo dobro sagledava paradokse koji nas neprestano odvraćaju od našeg „tu“: poput radnog veka, koji preti da proguta čitave naše živote („Postoji li onda neki drugi vek / sem onog na svakih sto godina / i radnog? . . . Ljubavni vek se ne pominje“, str. 78); sukoba koji dale ljudsku zajednicu na osnovu fantazija zasnovanih na poreklu („Korenje se ne raspravlja / Korenje se uvek prepliće“, str. 77); nemilosrdne logike potrošačkog društva koja proizvodi nezasitu glad za robama, a istovremeno uskraćuje sredstva da se ova glad zadovolji („Deca se šetaju kroz tržne centre / sa stodinarkom u džepu ostalom od užine / njom ne mogu da kupe ni milkšejk u McDonaldsu“, str. 42); i konačno, masovne estetike, u vidu potrebe da se sve „ulepšava“, što takođe znači falsifikuje – predmeti i pojave, misli i reči, odnosi među ljudima, bol i smrti („Vi uporno želite da živite cvetni aranžman“, str. 94). Svi ovi paradoksi odvraćaju nas od sučeljavanja sa onim onim najobičnijim, od čega se sastoji naš život.

Naspram njih nalazi se poezija, kao mogućnost i strategija povratka našem „tu“, budući da nas jedino ona uvežbava da ga istinski sagledamo. Kao takva poezija je neobična moć – nalik na konja sa koji se „crveni pod mesečinom“, koji živi sa pesnikinjom i noću izlazi na terasu, a koga niko osim nje ne uspeva vidi – ali on nije prosto nevidljiv, nego postoje ljudi, postoje roditelji koji deci brane da ga posmatraju („Mama i tata im nisu dali / opasno je po mraku“, str. 106). Poezija nas, dakle, uči da u masi pojava koje nas okružuju postoji nešto što nam izmiče, „tu“ pred nama, pored nas, sa nama, a za šta nam je potrebna hrabrost da bismo ga ugledali, potrebno je i malo pobune protiv zabrane i razboritosti onih koji navodno znaju bolje. Poezija nas na to podseća, ona čuva sećanje i obnavlja u nama vatru pogleda. I u ovom vremenu na čijem se horizontu nazire apokaliptični plamen, poezija i dalje čeka da prihvatimo njen poziv, tu je u zbirci Ane Ristović. Zato smatramo da zaslužuje nagradu koju smo joj dodelili, navodi se u Obrazloženju žirija.

Nagrada će biti uručena dobitnici 28. juna 2024. godine, u Gradskoj kući Grada Vršca u 12:00 časova. O izboru su odlučivali Dragan Prole, Marija Šimokovića i Stevan Bradić, predsednik.