Premijera na sceni bečkog Burg teatra – „Zli dusi“

Bečki Burg je ovu inscenaciju pokušao da drži van aktuelne politike, ali ona je svejedno unutra – u slabo grejanoj sali pozorišta. Hladna nova vremena - Kao ona koja Dostojevski opisuje u Zlim dusima, u ovom prevodu – Demonima.

Revolucionari, nihilisti, utopisti i makijavelisti bacaju se na jedno društvo koje se urušava pod teretom novog. Car je izugubio Krim, Rusija je ostala bez Crnomorske flote, a Englezi čine sve da Osmansku imperiju odbrane od Slavena. Taj istorijski kontekst je upleten u jednu privatnu priču o majci, sinu i njegovim ženama.

„Ono što je mene interesovalo je vera koja ponovo igra veliku ulogu ili koja će uskoro opet svuda igrati veliku ulogu. Dostojevski se ponekad naziva pretečom Frojda, proto-Frojd. Fascinira me da nešto što je napisano pre 150 godina bude tako savremeno. On je mislio unapred, obradio je komunizam, kapitalizam, moral bez vere, revoluciju bez morala. Kakva je to pametna glava morala da bude, da sve to shvati pre nego što je i započelo“, pita se Johan Simons, reditelj predstave.

Scenografija Nađe Eler ublažava privatni i kolektivni pakao figura. Scena, dubina, difuzno svetlo i upotreba tablo-slika poseduju takvu eleganciju, koja sama po sebi počinje da liči na iskupljenje i praštanje. Estetika lepog je ovde jedina dopuštena milost.

„Da li je to milost, svako mora odlučiti za sebe. Za mene je već sama scenografija kao ikona. Taj se osećaj podržava i iz epiloga, jer nema ničeg strašnijeg za jednu majku nego da izgubi dete. Ali to nije samo individualna priča, Dostojevski piše o svetskom bolu, o sudaru starog i novog. Sve je kod njega slojevito i otvoreno za različite interpretacije“, smatra Marija Hapel koja u predstavi tumači ulogu Varvare Stavrogine.

„Lepota je uvek uteha. To je fantastična scenografija koja podseća na Rembranta i Karavađa, tu ideju sam od početka imao u glavi Ono što se dobija je savremenost, ali sa vizuelnom snagom prošlosti. Cilj je da gledalac oseti kako je istovremeno svuda, i sada ovde, i u vremenu koje se zbivalo pre pet stotina godina“, dodaje Simons.

Kao u zlatnoj kutiji pod zlatnom kišom, grupa ljudi traži smisao života. U nedostatku atraktivnijih opcija, dolaze do toga da je najjednostavniji smisao u manipulaciji i kontroli
bližnjih i daljnjih. To je šlagvort za novo poglavlje o moralu, ali za njega je kasno, jer je zlatna kiša postala olovna kiša.