Otvorena izložba Vase Dolovačkog posvećena „transformaciji dubokih osećanja"

Da li je figurativno slikarstvo krajem XX i početkom XXI veka izgubilo „bitku" sa savremenim trendovima u umetnosti, i sa mnoštvom instant ponuđenih umetničkih doživljaja? 

„Ja verujem u život - pogotovo u život umetničkog dela", rekao je Stojan Ćelić jer je to nepogrešiva i neprekinuta nit i vera u istinsku umetnost. To na jednom mestu obuhvata talenat, rad i ličnu kreativnost. 

Kao rezultat sledi stvaralaštvo vredno pažnje i trajanja. Vasilije Dolovački, redak zaljubljenik, stvaralac i zagovornik figurativnog slikarstva hrabro se suprostavlja savremenim umetničkim tendencijama, osmišljenih ekcesa, ili pokušaja - da šokiranjem javnosti i kritike, umetnost približi opštem vrednovanju. Zato sa sigurnošću mogu potvrditi da stvaralački potencijal ne zavisi od savremenih i trenutno aktuelnih likovnih kretanja, već pre svega od umetnikovog ličnog poimanja i tumačenja poetike života i damara njegove duše.

Zasigurno da umetnikovo stvaraštvo potiče od njemu bliskih motiva, vojvođanske ravnice u kojoj je rođen i rastao, u kojem se u dubini duše usadio mir, spokoj, blagost, snovi.

Već po završetku Akademije, može se naslutiti put ovog maestra figuracije, koji nam nudi lirsku notu u poetskom realizmu. Umetničko stvaralaštvo počinje od njemu bliskih motiva, mrtve prirode sa predmetima uz koje je rastao. Tako nastaje serija slika sa istim slikanim motivom. Samo prividno. Razmeštanjem slikanih predmeta majstorski produbljuje izvedenu igru svetlih i tamnih tonova. Tako postiže vrhunsku likovnost i nepogrešivo nas vezuje za svaku sliku. Koloristička umivenost toplim bojama neutralne pozadine sa akcentom na slikane predmete, izaziva želju da taj emotivno vizuelni doživljaj ponovo osetimo.

Ovakvom utisku nesumnjivo doprinose topli tonovi okera, uglavnom valerski postignut zlatasti ton. Majstorski izbegnut izvor svetlosti - postiže željeni efekat da magičnom privlačnošću uđemo u neki imaginarni svet. Nema agresivnih poteza, sve je obavijeno pogledom nepogrešivog romantičara, zagledanog u svoje snove i u svoj duboki unutrašnji svet.

Šta nas vraća od magije i ponuđenih motiva? To je majstorstvo kroz crtež, boju i specifičnost u rešavanju najtananijih osećanja - koja iziskuju strpljiv dugotrajan rad. To je zasigurno nepogrešiv put da se poveruje u istinsku umetnost.

Pogledom nepogrešivog romantičara Dolovački u svoje slike „unosi" i figure dece, monaha, staraca ali i ženskih aktova. Njih po pravilu smešta u imaginaran prostor inspirisan nesumnjivom patinom vekovnih civilizacija. Kao realne simbole života, u svoje mistične prizore slika ptice, pse, konje, mačke.

Sve naslikane figure su mirne, po pravilu statične. Na njihovim licima oslikava se nostalgičnost - zagledanost u samo njima znanu stvarnost, setnih misli „s pogledom" u prolaznost života. Pitanje lepote ženskog akta rešava na filozofski pa i metafizički način. Njegova oda ženi sazdana je na sudaru realnog, poetičnog i irealnog.

Postepeno napuštanje isijavanja svetlosti iz boje i proširujući teme, ali ne potpuno, uvodi nove izvore. Difuzna svetlost sada dolazi kroz prozor, nebo. Ona se raspršuje po celoj slici ne remeteći umetnikovo duboko osećanje - koje je neprekidno klackanje između sna i stvarnosti. Iako ima izvore svetlosti, ona se valerski transformiše u poruku humanih osećanja. 

Na takvim platnima kolorit je bogatiji. Crvena, zelena, plava, ljubičasta, braon i sa svakom je postignuta topla orkestracija tonova, tako da zadivljuje saglasje poetskog osećanja i lirskog nadahnuća. Bez obzira da li slika gradove, planinske masive, morske prizore, seoske kuće, enterijere, stare kapije - na tim platnima osećamo duh životne radosti. Sve je proračunato složeno u duboko promišljenom radu, da naizgled mirnoćom izazovu nostalgiju posmatrača. Emocija kod posmatrača je upravo želja koju Dolovački i sam unosi strpljivim radom i dubokim promišljanjem.