Baskijatov „govor epohe“ u bečkoj Albertini

U bečkoj „Albertini“ je otvorena velika retrospektivna izložba neoekspresioniste Žan Mišel Baskijata. Tri i po decenije nakon smrti, platna ovog slikara na aukcijama donose i preko 100 miliona evra. Izložba je posećena kao rok koncert.

Baskijat je zasijao na umetničkom nebu kao kometa. Rođen je 1960. u Bruklinu, majka je bila Portorikanka, otac s Haitija. Umro je od heroina sa nepunih 28 godina. U tom kratkom vremenu je prošao nekoliko faza – zaštićeno detinjstvo, grubo odrastanje, život na ulici, svirao je klarinet u džez bandu, a onda dolazi veliki proboj u slikarstvu sa samo dvadeset godina.

Baskijatova intenzivna faza od 1981. do 1985. unela je revoluciju u istoriju umetnosti, promenila minimalizam i koncept, vratila figuralnost.

„Baskijat nije bio akademski obrazovan. On crta čitav dan, crta opsesivno, dok jede, razgovara, čak, kako se govorilo, dok spava. I u te forme on ubacuje elemente dečjeg crteža, grafite, strip, crtane filmove, medije, grubost i rasizam s njujorških ulica. Rano je primetio da su crnci u Americi heroji samo u dve oblasti, sportu i muzici - ali u muzeje ne mogu, ni kao motiv, ni kao autori. Na njegovim platnima postoji 'crnac', on je borac, pobednik, kralj s krunom. Baskijat je razvio simbolike takvog intenziteta, emocionalnosti i neposrednosti, da one automatski deluju na posmatrača, svejedno da li je kod čitljiv ili ne“, kaže direktor Albertine Klaus Albreht Šreder.

Simbolizam je i razlog da Baskijata ne treba stavljati u današnji postkolonijalni kontekst. To što on stvara u prvoj polovini osamdesetih, ono je što su Šnabel, Kuns, Longo ili Sindi Šerman rekli u isto vreme, samo na drugi način. Njegova umetnost nije crna ili bela, ona je govor epohe.

„Baskijat se ne boji da upotrebljava intenzivne boje i koristi pastel, što je tada potpuno van mode. Pastel je poznat od Dega, bilo ga je u impresionizmu, nešto u 18. veku, ali naše osamdesete nisu volele kolorit. Svejedno na kom nosaču radi, Baskijat popunjava crtež jarkim svetlećim bojama, koje daju krede uljane podloge. Koristi i crnu kao negativ, jer, kako je pisao: 'Postoji Crni kontinent na kome ne moram da budem da bih ga imao u genima'", navodi Šreder.

Baskijatov opus se može posmatrati kao evolucija grafita ka višim umetničkim formama. Ali upravo tu bi se Baskijat i njegov mentor Endi Vorhol pobunili, kao što i jesu, da ne postoje viša i niža umetnost, već samo energija.

Kod Baskijatovih slika energija je u nestabilnosti figuralnog, gde se obrisi i boje optički kreću i nikad ne poklapaju.