Izložba u Jevrejskom muzeju u Beču – mesto gde oproštaj postaje optužba

Jevreji su u srednjovekovnoj Evropi bili proganjani i ranije, ali nepredvidljivo i hirovito, od suseda, od mase kad bi tražila krivce za zaražene izvore, epidemije, i slično. Lokalne vlasti bi pre sankcionisale takve pohode, nego što bi ih inicirale.

Međutim, Beč u tome drži neslavni rekord – 1421. godine je habzburški knez Albreht Peti organizovao, izveo i postavio sistem koji će u budućnosti postati standard državnih progona evropskih Jevreja i kulminirati u Holokaustu. U kolektivnom jevrejskom sećanju, taj događaj nosi naziv Bečka G'sera.

„Pod pojmom bečke G'sere podrazumeva se pogrom iz 1421. godine. To je bio jedinstveni slučaj u evropskoj istoriji, prvi put da Jevreji nisu bili samo progonjeni, već i ubijani. Siromašni Jevreji su odmah proterani, stavljeni u čamce i pušteni niz Dunav. Bogatije Jevreje je vlast držala, nisu hteli da ih isteraju iz grada dok ne daju imovinu, pogotovo onu 'skrivenu'. Ti preostali su, njih oko 200, ubijeni pored Beča, u Erdbergu, spaljeni su na masovnoj lomači. To je bio do tada još neviđen slučaj u Evropi“, navodi Domagoj Akrap, kustos izložbe.

Srce nove stalne postavke su arheološke iskopine prve bečke sinagoge, koje su organizatori integrisali u srednjovekovni stereotip o vitezovima, kovačnicama srebrnjaka, gradskim legendama i misterioznim ključevima zauvek izgubljenih vrata. Ipak, kad se stoji na temeljima između aron-kodeša i bime, mesta gde se Tora čuvala i čitala, oproštaj postaje optužba.

„U novoj koncepciji nam je bilo važno da oslobodimo pogled na zidine, da kamene ostatke pustimo da pričaju svoje priče. Arhitektonske ruine imaju snagu istorijskog pamćenja, pamte katastrofe. Kada je hram srušen pre tačno šest vekova, kamen je upotrebljen za gradnju prvog bečkog univerziteta, deo su razvukli meštani. Ali ovde se ne prati samo uništenje, već i obična svakodnevica jednog vremena“, objašnjava  Astrid Peterle, kustoskinja izložbe.

Tu je stajala bima, podijum sa koga je čitana Tora. U pravoslavnim crkvama ona odgovara bemi kao vidljivom delu oltarskog prostora, u katoličkim bi to bila propovedaonica, nekad čitav ciborijum. Znak bime na pločniku je ovde arhitektonsko sidro koje spaja krvave epizode i mirnodopske rasplete u istoriji evropskih Jevreja.