Iluzionistička rapsodija Maje Vukoje

Maja Vukoje je rođena u Dizeldorfu, odrasla u Beogradu, studirala na Akademiji primenjene umetnosti u Beču kod Marije Lašnig. Dobrim delom, ona stvara iz metodološke škole postkolonijalne umetnosti, one koja se obračunava sa hijerarhijskim matricama viših i nižih kultura, boljeg i goreg, centra i periferije. Ali ta vrsta kulturološke denuncijacije samo je jedan nivo značenja u raskošnom formalnom jeziku Maje Vukoje.

„Ovo je do sada najobimnija izložba radova Maje Vukoje. Pokazano je oko sto radova nastalih u poslednjih deceniju i po, sa fokusom na teoretsko i vizuelno u njima. Maja je vrlo slojevita, kako na sadržajnom planu, tako i u upotrebi materijala, formalnog jezika i umetničkih strategije koje koristi“, kaže kustoskinja izložbe Luisa Ciaja.

„Delo iza mene je vizelna suma njenih interesa iz poslednje decenije. To su pitanja reprezentacije u slikarstvu, potencijali i mogućnosti tog medija da odslikava svakodnevne objekte, dileme relevatnog i političkog u slikarstvu danas. Iluzionizam, ili iluzionizmi koji su primenjeni na ovom 8 metara dugom platnu u detaljima ga izjednačavaju sa realnim objektom. To je zaista bila ulična fasada u blizini Majinog ateljea“, objasnila je Ciaja.

Prema njenim rečima, perspektive iluzionističkog prostora variraju, u zavisnosti od toga da li vidimo trotoar, fasadu, staklo, senke, odsjaje, zavesu, prostor iza, ili novinski oglas zalepljen za izlog. Vidljivi su uticaji iz apstraktnog ekspresionizma američkog tipa, ujedinjeni u hibridu sa evropskim i vanevropskim uticajima, pod uticajem drugih vremena i dalekih teritorija.

Slikarstvo Maje Vukoje nije definisano tradicionalnim materijalnim nosačima – platno njenog izbora je gruba neobrađena juta koja ostaje propusna i tako u sliku integriše paralelne planove. Između iluzionizma, reprezentacije, tehnike i nosača nestaje granica.

Objekat je ono što ostane kad se druge površine obrade. Objekat je „prazan“, samo fleke grube jute, dok je prostor bez objekata (nebo, vazduh, svetlost) – koloristički obrađen.

„Ova izložba predstavlja refleksiju slikarstva u samom mediju i kroz medij. Ne kroz teoriju, već kroz inteligentnost slikarstva, njegov značaj, simboliku i metaforiku materijala. Ona se odnosi na istorijske, ekonomske i kulturne uticaje koji su razvili taj umetnički medij od renesanse do danas“, navodi slikarka Maja Vukoje.

Tradicija kulturne produkcije modernizma razvila se, kako kaže, direktno kroz umetničku produkciju, ne kroz teoriju.

„Moja stalna tema, iako ona možda ne dolazi toliko do izražaja na ovoj izložbi je transkulturalizacija. To je pojam iz modernih postkolonijalnih studija Edvarda Saida, gde se kulture više ne tretiraju kao zatvorene celine, već u njihovom mešovitom odnosu. Naravno, taj proces transkulturalizacije je nastao kroz asimetrične odnose kapitalističke ekonomije, ali bez obzira na to, sve kulture su ionako hibridne. To bi značilo da ni individualni identitet ne može da se posmatra homogeno“, ističe Vukoje.

Umetnica dodaje i da joj je ta teorija bliska, zbog njene biografije i različitih zemalja i sistemama u kojima je živela.

„Heterogeni ili hibridni proces sam iz svog identiteta uvek osećala kao produktivan. Izložba je kontekstualna, a kompleksni sadržaji po pravilu otežavaju recepciju. Ali lakoću joj donosi senzitivnost materijala, koja omogućava posmatraču da uđe u dijalog sa tim diskursom i da ga oseti intuitivno“, kaže Vukoje.

Koliko je starog, koliko savremenog u slikama Maje Vukoje? Ovde je majstorski primenjena renesansna i barokna tehnika tromplej (trompe-l'œil), koja poništava dvodimenzionalnosti slike. Objekat predstavlja kompaktnu semantičku mašinu smisla: jedna rukavica čeka desnu ruku – po ikonografiji svemoguću ruku, ovde sasvim jasno žensku ruku.