Audio-vizuelna arhiva kao čuvar budućnosti

"Jer ima u nas ljudi, često i školovanih", pisao je Andrić pre više od šezdeset godina, "koji na tu vrstu posla gledaju kao na nešto izlišno i beživotno. U svojoj kratkovidosti oni i ne slute da su arhivi i arhivski materijal živi i bogati i stvarni isto tako i isto toliko koliko i tzv. 'živi' i 'stvarni' život sam.

Upravo, živi su onoliko koliko mi imamo duha i stvaralačke snage da im udahnemo, sa koliko pronicljivosti umemo da ih ‘pročitamo’ i da shvatimo njihovu važnost za život našeg društva, za ovdašnje i buduće naraštaje."

Audio-vizuelni materijali su najbrže rastući segment naših nacionalnih arhiva i specijalnih kolekcija. Istovremeno, ova oblast je jedna od najugroženijih.

U čemu je problem

Zbirno, problem može biti predstavljen u nekoliko ključnih reči: velike brojke, zastarelost, degradacija, visoke istraživačke vrednosti i kratak vremenski interval.

Drugim rečima, audio-vizuelni arhivi čuvaju vrlo veliki broj analognih i fizički digitalnih snimaka na zastarelim audio i video-formatima, koji su aktivno degradirani. Neki od ovih formata nose sadržaje sa visokom istraživačkom vrednošću. Pred nama je kratak vremenski interval u kojem možemo da sačuvamo ove snimke.

Kratko razmatranje svake ključne reči baciće dodatno svetlo na ovu važnu temu.

Polazište je kulturna baština koju ima RTS, ali su neizostavna poređenja sa svetskim iskustvima. Arhiv RTS-a je formiran decenijama i sačuvan je do danas.

Nažalost, mnogo toga je u prethodnom periodu nepovratno izgubljeno, bilo da se odnosi na informativne, kulturno-umetničke, zabavne ili obrazovne sadržaje.

1. Brojke

Unesko je pre deset godina objavio da audio-vizuelna svetska kulturna baština broji 200 miliona sati. Američka Kongresna biblioteka je, u isto vreme, izračunala da se u američkim bibliotekama, muzejima i arhivima čuva oko 46 miliona zvučnih snimaka.

Ovi brojevi su danas višestruko nadmašeni. Govori se da širom SAD postoji više od 570 miliona snimaka, od čega 250 miliona nije digitalizovano, a smatra se vrednim zaštite.

RTS ima oko 40.000 video traka na četiri analogna i jednom digitalnom formatu. Tri analogna formata (quad, C u U matic) su potpuno arhivska, dok se betacam koristi za nove produkcije.

U zavisnosti od mogućnosti i kapaciteta, odvija se proces transfera analognih formata na digitalne. Najstarije, quad video-trake, su u posebnom prioritetu i preostalo je još 3.000 traka, sa oko 2.250 sati programa. Arhivirano je oko 15.000 video-traka C, na kojima se nalaze tzv. "skupi projekti" – dramski i serijski program.

2. Degradacija

Svi analogni i fizički digitalni formati su u periodu aktivne degradacije, neki od njih su u katastrofalnom položaju. Surovost degradacije varira od formata, stanja svakog predatog snimka i uslova čuvanja.

Audio-kasete, na primer, još mogu da reprodukuju muziku, ali nema pouzdanosti da će to moći i u skorijoj budućnosti. Da bi se postigao optimalni plejbek, potrebno je da se proces degradacije ublaži pre same digitalizacije.

To znači da bi trebalo obezbediti uslove pod kojima će se eliminisati propratni efekti koji ometaju digitalizaciju (npr. ogrebotine, pakovanja), kako bi sadržaj bio sačuvan uz maksimum vernosti i pouzdanosti.

Rizici degradacije vrebaju i prilikom presnimavanja. Počinjene greške mogu trajno ili delimično da devalviraju kvalitet obnovljenog sadržaja.

3. Zastarelost

Sinonimi za termin zastarelosti uključuju: eliminaciju, kraj života i stvar prošlosti. Svi ovi termini su adekvatni za oblast audio-vizuelne zaštite, jer su svi analogni i fizički digitalni formati zastareli.

Praktično, zastarelost znači da je postalo teže i mnogo skuplje naći plejbek mašinu koja radi sa formatima koje čuvamo u audio-vizuelnim arhivima, a koji čekaju da budu digitalizovani. Istovremeno, postaje sve zahtevnije naći prostor u kome bi trebalo čuvati i održavati mašine koje više nisu u funkciji stvaranja programa.

Istraživanje zastarelosti nekog formata ilustruje i smanjenje broja mašina i mogućnosti stručne ekspertize. Za quad formate je ostalo oko 100 mašina u celom svetu.

Mašine za C formate danas više niko ne proizvodi, a najavljuje se prestanak proizvodnje i njihovih rezervnih delova i rezervnih video-glava.

Srećom, u RTS se nalazi više nego dovoljno C magnetoskopa, koji su u dobrom stanju. Uistinu, pojavljuju se poteškoće prilikom plejbeka traka, čišćenja ili zamene video-glava.

U 2009. godini cena za novu plejbek glavu bila je 3.500 dolara, dok je 2012. cena bila 5.200 dolara. Ovaj deo industrije je vrlo osetljiv i njegov opstanak diktiraju komercijalni uslovi.

Znanje i iskustvo koji su neophodni da se pokrene zastareli snimak vremenom bledi. Zbog toga stručnjaci nadležni za zaštitu audio-vizuelne baštine strahuju da pod svodovima arhiva uskoro neće biti dovoljno mašina za plejbek audio-vizuelnih formata, a ni eksperata za njihovo pokretanje i održavanje.

Evolucija procesa zastarevanja prošla je kroz faze kraja proizvodnje, kraja dostupnosti na tržištu, kraja tehničke ekspertize i održavanja, nedostatka delova i materijala i ukidanja mesta za skladištenje opreme.

Destruktivna kombinacija degradacije i zastarelosti dovela je do toga da polako nestaje i neophodna spremnost da se izvrši transfer analognog sadržaja u digitalni.

4. Vrednost

Nije svaki snimak ili kolekcija adekvatan "kandidat" za dugotrajnu zaštitu.

Međutim, veliki broj medijskih snimaka nosi značajnu lokalnu, regionalnu, nacionalnu ili institucionalnu vrednost. Da bi sve te stvari mogle da opstanu - moraju biti digitalno zaštićene.

Medijski sadržaji mogu biti korisno analizirani ili komercijalno korišćeni samo u uslovima koji su sačuvali njihovu istraživačku, instrukcijsku, produkcijsku i iskustvenu vrednost. Teško je, međutim, predvideti ono za šta će budući istraživači biti zainteresovani.

Francuski audio-vizuelni arhiv, INA, u strukturi zaposlenih na jednog tehnologa ima deset zaposlenih dokumentarista, čiji je zadatak da opredele koji dokument će čuvati privremeno, a koji će biti trajno arhiviran.

U tom smislu, olakšan je posao budućim korisnicima, bilo da je reč o istraživačima ili o medijskim kućama.

5. Koliko nam je vremena ostalo?

Brojni čuvari audio-vizuelne baštine smatraju da nam je preostalo 15-20 godina u kojima ćemo još uvek imati mogućnost da zaštitimo nasleđe audio i vizuelnih snimaka, pre nego što degradacija nosača audio-vizuelnog sadržaja i opreme učini da pokušaj njihovog transfera i zaštite bude preskup i neodrživ.

6. Šta da se radi?

Pred nama je ogroman posao i on mora biti utvrđen strategijom koja uključuje veoma velike brojeve. Mali brojevi i ograničeni izbori neće biti od velike pomoći.

Ta strategija može biti deo medijske strategije Republike Srbije. Time bi se proizvođači medijskog sadržaja obavezali da svoju arhivu čuvaju, digitalizuju i prezentuju.

Sledeći korak jeste uspostavljanje jedinstvene krovne institucije koja se bavi audio-vizuelnom baštinom. Takva krovna organizacija može biti osmišljena po ugledu na francusku INA ili na neku drugu srodnu instituciju u Evropi.

RTS, Filmske novosti, Jugoslovenska kinoteka, ali i sve druge organizacije koje u Srbiji stvaraju ili samo čuvaju medijske sadržaje i sadržaje iz oblasti kulture, bile bi u obavezi da kulturnu baštinu učine dostupnom za dalje procese digitalizacije, prezentacije i korišćenja.

Vraćamo se Andriću: "Samo neuki i nerazumni ljudi mogu da smatraju da je prošlost mrtva i neprelaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek nekad mislio, osećao i radio, neraskidivo utkano u ovo što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti. Stoga arhivska dokumenta nisu mrtva, siva i uzaludna, kao što to površnima i neupućenima može ponekad da izgleda. To su dragoceni svedoci bez kojih bi nam ostala nepotpuno razumljiva mnoga pojava u sadašnjosti, bez kojih ne bismo mogli nazreti ništa od budućnosti."

Misleći na audio-vizuelne arhive, ovom Andrićevom promišljanju se nema šta dodati.