Bedeker kao roman tajne

Drugi roman Dejana Tiaga Stankovića, pisca i prevodioca sa portugalskog koji zahvaljujući sticaju životnih okolnosti živi u Lisabonu, nosi naslov „Zamalek“. Dosadašnja dela Tiaga Stankovića (proza „Odakle sam bila više nisam“ i roman „Estoril“) bila su vezana pretežno za Portugaliju i stoga su imala dah egzotičnog i nesvakidašnjeg uglavnom zbog, na ovim prostorima, manje poznatih portugalskih tema, istorije, atmosfere i običaja. Ovim romanom, smeštenim u Egipat, pisac je otišao korak dalje u potrazi za egzotikom.

Roman počinje poput bedekera osnovnim informacijama o toponimima, Kairo, Zamalek (kvart dobrostojećih u Kairu), šta je oaza, Hamsin ili šta za Egipćane znače izrazi kao što su kismet, džini, inšala(h), haram, sevap ili šta je to zebiba a šta hifad. Upoznaje nas Tiago Stanković i sa stalnim prisustvom prašine u gradu koji se nalazi na domak pustinje, sa običajima Arapa, ali i Grka i Kopta koji takođe tamo žive.

Piše o tome kako se u Kairu vozi, gde se pazari, šta se jede i kako se ponaša tokom ramazana, ili kako je bilo za vreme Nasera, a kako u vreme Mubaraka. Ne izostavlja ni ulogu Jugoslavije i političkih odnosa koje je Tito gradio sa pokretom nesvrstanih.

Najviše se ipak zadržava na položaju žena u Egiptu koji je istovremeno fascinantan i zastrašujući, svakako nedokučiv evropskom sistemu vrednosti. Verovatno je ta fascinacija i razlog zašto Tiago Stanković bira ženu za naratorku (Kanađanka srpskog porekla) koja će u prvom licu, iz ličnog ugla ispričati priču o antikvaru Kosti, vrsnom poznavaocu egipatskih starina i artefakata, čoveku koji je kao mladić došao sa jugoslovenskom vojskom u pratnji kraljevske vlade u izbeglištvu 1941. godine i ostao u Kairu sticajem okolnosti. On će postati stvarni glavni junak romana, lik oko koga se plete i raspliće priča sa napetošću koja ne opada do samog kraja.

Tijago Stanković piše ovaj roman veoma zavodljivo uspevajući da do kraja drži pažnju čitalaca i nagoveštavajući da se u pozadini životnih priča njegovih junaka nalaze skrivene tajne (uključujući i jedno ubistvo) koje će se dogoditi, neočekivano, na samom kraju. Brojni su likovi koji defiluju ovim romanom, njihovi karakteri su nesumljivo i najveća vrednost Zamaleka i nesporno je piščevo umeće da ih u relativno kratkim crtama profiliše i oživi, kao i da njihove životne priče uplete tako da ne ostavi prostor za čitaočevu dosadu ili sumnju u smisao romana.

A sumnja bi se mogla uvući tu i tamo: uprkos naznakama da je u pitanju roman tajne (sa krimi zapletom i mističkom potkom), neke tajne će ostati nagoveštene ali nerazjašnjenje pa stoga i neiskorišćene, baš kao i činjenica da priču pripoveda žena ali da ovaj aspekt neće pružiti čitaocu očekivano bogatstvo perspektiva.

Uprkos natuknicama da postoji i izvesni društveno-politički angažman koji čitaoca upućuje na moguće rasprave o statusu žena, o razlikama između muslimana i hrišćana ili socijalizma i kapitalizma, o nerazumevanju istoka i zapada, sve one ostaće do kraja samo načete bez dublje razrade, kao što će skoro do polovine romana ostati pod znakom pitanja opravdanost umetanje brojnih malih poglavlja na nivou turističkih informacija koje bi već trebalo da pripadaju korpusu znanja većine obrazovanijih čitalaca.

Iako se na šavovima spoja enciklopedijsko-rečnike forme i fikcije mogu uočiti neravnine, uočljiva je namera pisca da umetanjem sažetih objašnjenja određenih pojmova izgradi čvršće temelje za svoj roman. Neke čitaoce će zadovoljiti sturktura bedekera, dok će drugi uživati u egzotici i mistici Kaira, ali će najmanje ispunjeni ostati oni koji su očekivali nešto više od postojeće namere da se neki od pojmova dodatno iskoriste za jačanje smisanih slojeva narativa: uvedeni pojam kismeta (sudbina) i izraz inšala(h) (Ako Bog da) jesu reči sa najvećim simboličkim potencijalom i ima razloga da čitalac poveruje kako je pisac upravo njih iskoristo na početku romana da bi postali metafizički oslonci koji će potvrdu pronaći u razvoju priče i problematizovati štivo što se samo delimično dogodilo.

Nema sumnje da će Zamalek imati brojne poklonike jer spada u one romane koji su pisani da tečno ispričaju priču čiji zaplet ima potencijal zabavi i da veže čitaoca za likove pozitivnom emocijom. Možda i nije potrebno mnogo više od toga, naročito u vremenu izolacije kada nije uvek lako pronaći zanimljivo i pitko štivo uz koje se lagodno mogu provesti dani usamljenosti sa utiskom da smo ih proveli na putovanju bilo u realni Kairo, bilo u izmaštane književne svetove koji makar malo podsećaju na brojne knjige koje su donosile magiju Egipta, sve do najuspešnijeg, „Aleksandrijskog kvarteta" Lorensa Darela.