Autentičan svet Etgara Kereta u zbirci priča „Sedam dobrih godina”

U Sedam dobrih godina Keret beleži period između sinovljevog rođenja i očeve smrti. Za Etgara Kereta i njegove sunarodnike ovo su godine zaoštravanja konflikta i izliva verskog fanatizma, ispunjene zvukom eksplozija. Kroz priče o svakodnevnim obavezama, odgovornostima, živopisnim dijalozima sa taksistima ili najboljim prijateljima, Keret otvara šira pitanja religije, politike, patriotizma i ksenofobije o kojima opsesivno razmišlja u svojoj domovini, a koja ga ne napuštaju ni daleko od granica Izraela. Pored uobičajenih izazova svakodnevnog života, u danima o kojima svedoči, Keret je prinuđen da razmišlja o vojnoj budućnosti svog sina. Opisani dani u Sedam dobrih godina su oni u kojima je pitanje poznanika da li će pustiti sina, koji tek što je napunio tri godine, da služi vojsku kada poraste sasvim uobičajeno.

U Keretovoj paraleli između sukoba iz prošlosti i opasnosti kojima je izloženo savremeno izraelsko društvo, spoljnih pretnji koje upućuje dobro poznati neprijatelj i onih unutar granica zemlje, između veličanja hrabrosti i fanatičnog priklanjanja idealima ogleda se apsurd rata. Vešto pripoveda o promenama u shvatanju patriotizma i slobode, odnosu prema naciji i drugom, opstanku vere u opravdanost sredstava u ovoj beskonačnoj borbi.

„Ponovo smo mala zemlja, okružena neprijateljima, koja se bori za opstanak, a ne moćni okupator prinuđen da se svakodnevno bori protiv civilnog stanovništva... Na kraju krajeva, u rešavanju moralnih dilema nismo nimalo bolji od drugih. Ali barem znamo da dobijemo rat“.

Ovaj ironičan i surovo iskren narativni pristup proizilazi iz njegovog pragmatičnog odnosa prema veri. Za Kereta, stvari su na tom planu poprilično jednostavne – kada je u harmoniji sa sobom, ne treba mu niko pa ni bog, a kada se u njemu „otvori crna rupa bez dna, i nema tog boga koji bi mogao da je ispuni“. Sa druge strane, u njegovom pragmatičnom odnosu prema veri ogleda se njegov saosećajan odnos prema bližnjima. Iako, kako kaže, nema svog, trudi se da ispolji poštovanje prema bogu u koji veruje njegova sestra, čije ortodoksno okretanje veri nastupa nakon završetka Libanskog rata. Njegov svet ona percipira kao besmislen i lakomislen. Keret se priseća njenog boravka u ženskom vernom internatu u Jerusalimu i toga koliko mu je tada nedostajala. Na osnovu opisa njihovih sadašnjih susreta, čini se da mu, sada kada je tu, nedostaje još više. Potresan je Keretov prikaz situacije u kojoj oseća da sestra želi da ga zagrli i vidi da joj je žao što joj ubeđenja ne dozvoljavaju da to i učini.

Svaki pokušaj manevrisanja između uloge oca deteta rođenog u vrtlogu stalnih sukoba i sina čoveka obolelog od raka osujećen je konstantno prisutnim strahom od izgnanstva. Priče njegovih roditelja o užasima Holokausta uz koje je odrastao, uprkos pokušaju da racionalno i sa distance promisli o svemu, za ovog pisca postale su sastavni deo evropskog ambijenta. U posetama književnim večerima i festivalima Nemačke, Francuske ili Poljske, nepromišljeni komentari na ulici i glasni razgovori turista koji dopiru do njega često ga navode da se zapita da li su odraz realnosti ili ga strah vodi predaleko. Keret je pisac čija naracija ostaje staložena, inventivna i dopadljiva i onda kada vodi kroz priče o dugoj tradiciji antisemitizma u određenim delovima Evrope.

Priče sadržane u Sedam dobrih godina Keret opisuje kao one koje bi ispričao strancu koji sedi pored njega u vozu ili avionu. Ne postoji bolji način da se opiše njegov književni stil. Od prve do poslednje, ove priče su napisane kao da se u nekom kupeu ili avionu pored Kereta ovaj stranac našao sa papirom i olovkom. Etgar Keret je spontan, neposredan i saosećajan pripovedač. Odlikuje ga sposobnost da u nekoliko rečenica opiše sve kontradiktornosti rata. Ipak, svaka stranica prožeta je humorom. Priče Etgara Kereta su, takođe, inteligentne, u njima nema ni trunke egocentrizma.

„Pisac nije ni svetac, ni mudrac, ni prorok; on je običan smrtnik nešto izoštrenije svesti i preciznijeg jezika, kojim može da opiše nepojmljivu stvarnost sveta u kom živimo“. Opisujući svoju književnu ulogu Keret dodaje i da pisac nije nimalo bolji od svojih čitalaca, često je mnogo gori.

„Da je pisac anđeo, jaz koji nas deli bio bi toliki da njegovo pisanje ne bi ostavljalo na nas nikakav utisak. Ali, pošto je tu, na našoj strani sveta, do guše uronjen u glib i mulj, on je taj koji više nego iko drugi može da podeli sa nama ono što se zbiva u svetu - i u osetljivim regijama, a posebno u njenim mračnim budžacima“.

Njegove priče, kako kaže, ne vode u obećanu zemlju, neće doneti mir u svetu, niti će izlečiti bolesne, ali kada biste se kojim slučajem našli u situaciji da vam Etgar Keret u kupeu vagona ili avionu priča jednu od njih verovatno biste poželeli da vožnja traje što je moguće duže.