Metju Vong u Albertini: Mesec u boji sećanja

Slikao je u maniru Van Goga, a slavu u svetu umetnosti stekao hrabrošću da stoji pod tuđim uticajima, a svejedno stvara originalna, snažna, sinkretička dela. Bolest i kratak život, pozivanje na velike uzore, opus od oko hiljadu slika, kao i visoka tržišna vrednost Vonga, sve to donosi ovoj izložbi veliku javnu pažnju. Ne uvek na očekivani način.

Metju Vong je postojao samo 35 godina.Njegove životne stanice povezuju Kanadu, Sjedinjene Države i kineski Hongkong u neprestanom cik-cak maniru seljenja i vraćanja.

Rođen je u Torontu, umro u Edmontonu u Kanadi, ali severozapadnije, u hladnijoj klimi. Roditelji su bili Kinezi iz britanskog Hongonga.

Kada mediji danas spominju Vonga, obavezno dodaju da je bio „autodidakt“, što je samo uslovno tačno. Studirao je kulturnu antropologiju u američkom Mičigenu, u univerzitetskom gradu Ann Arbor. Posle toga je završio fotografiju kao master-studije na Univerzitetu u Hongkongu.

Bio je akademski obrazovan, preko fotografije jasno pozicionisan u umetničko-tehničkoj branši. Jedino što nije studirao slikarstvo, ali to nisu ni Vongovi uzori Vinsent van Gog i Frensis Bejkon. Nije ni aktuelni adut globalnih aukcijskih prodaja Žan-Mišel Baskiat.

I ta je tvrdnja međutim upitna, da Vong nije studirao slikarstvo. Još pre nego što je 2012. diplomirao na fotografiji, Vong je sa strahovitom energijom zakoračio u prostor istorije slikarstva, digitalne kulture i onlajn komunikacije. Stajao je u stalnoj razmeni sa živim umetnicima, preko knjiga i muzeja sa mrtvim.

Za Vonga bi verovatno važilo da je prvi onlajn-akademik slikarstva.

Gde se skloniti od života?

Onlajn komunikacija sažima svet, pojednostavljuje puteve znanja. Ali kod Vonga je postojao još jedan motiv da prođe intenzivne studije slikarstva preko društvenih mreža.

Slikar se od malih nogu borio sa višestrukim psihičkim problemima. Patio je od Touret-sindroma sa nizom tikova. Dobra vest je bila da je mogao da ih kontroliše dok bi bio u društvu. Loša, da je to mogao samo na kratko, pa je zbog toga izbegavao da bude u društvu. Kroz školu je prošao kao kroz film strave, pogotovo u nižim razredima.

Na to je došla sve ozbiljnija depresija, protiv koje su Vong, njegova porodica, prijatelji i doktori bili bespomoćni. Ono što opisuju umetnikovi biografi, kao Jost van der Hoeven, galeristi kao Brendan Dugan iz njujorške „Karme“, ili njegovi online prijatelji-slikari je -visoka funkcionalnost.

Vong je „funkcionisao“. Bio je ambiciozan i karijerno orijentisan. Uspeh ga je zanimao. Pojavljivao bi se na sajmovima umetnosti, dolazio na otvaranje izložbi, davao intervjuje (tu i tamo), ali njegova sposobnost žive društvene interakcije je opadala nakon nekoliko dana. Brzo bi se povlačio u tišinu ateljea i onlajn-druženja.

Krajem 2018. godine je poslao votsap Duganu: „Prepoznajem se u Van Gogu. Zajednička nam je nemogućnost da budem deo ovog sveta.“

Na kraju su u ateljeu u Edmontonu ostali samo Metju Vong i Vinsent van Gog. U njemu je u oktobru 2019. slikar izvršio suicid.

Kako postići uspeh bez uspeha

Strogo gledano, do danas nije jasno da li se Van Gog, rođen 1853. u holandskom Zundertu, na granici s Belgijom, umro 1890. blizu Pariza, ubio ili je bio ubijen u nekom potpuno nevažnom incidentu.

Pouzdano je i jasno naprotiv da se i on sučeljavao sa nizom mentalnih izazova. Koketiranja sa Van Gogovom nemogućnosti „da se bude u ovom svetu“ su opšte mesto među umetnicima. Osim, naravno, kada se neko stvarno ubije pozivajući se na Vinsenta Velikog, kao Metju Vong pre pet ipo godina.

To sve javne medije stavlja pred dilemu, kako izveštavati o Vongovim izložbama, a ne spominjati previše suicid, da ne bi sutra neki novi umetnik ostao u ateljeu sam sa Vinsentom i Metjuom. Kada se intenzivno obilazi oko neke osetljive teme, obično se završi time da se isključivo govori o njoj.

Tako je i sada sa Vongovom izložbom u Albertini. Svuda najpre izveštaj, pa kratki okvirić sa brojevima telefona koje treba nazvati u momentima krize. Način njegovog odlaska je postao neodvojiv od predstavljanja njegovog dela. Što je i šteta i nepravda, jer je Vong stilski bio svoj, iako je uzimao inspiracije iz istorije umetnosti.   

Paralela se tanji kod profesionalnog uspeha, ali na kraju i potvrđuje, premda ne na očekivani način. Van Gog je za života prodao samo jednu sliku, i to više slučajno. Sanjao je uspeh, a slomio se kad je on izostao u barem temeljnom smislu, da skromno živi od prodaje vlastitih slika. Prvo je prodavao tuđe, a i to loše. 

Metju Vong je doživeo proboj u svet poznatih i slavnih 2016-2017. Prodavao je slike za desetine hiljada dolara, pa stotine hiljada, sada posthumno njegova platna idu u velikim aukcijskim kućama za pet do šest miliona dolara.

Ali kako piše Vongov biograf Hoeven, tek ga je uspeh konačno gurnuo u depresiju bez izlaza, jer ga je lišio cilja da postigne uspeh.

Dva zvezdana neba

Kada se pogledaju dva zvezdana neba, jedno od Vinsenta van Goga iz 1889, drugo od Metju Vonga iz proleća 2019, stilska blizina je frapantna.

Vong slika mistične, imaginarne pejzaže u intenzivnom koloritu. Nekad u jarkim, blještavim bojama, u plamtećoj žutoj i narandžastoj, u poslednje dve godine života u ponoćno plavoj. Farbu upotrebljava u ekspresivnom maniru, u gustim pastoznim nanosima. Duktus (put četkice po platnu) je takođe egzaltiran, grub, nefiltriran.

Linearnost duktusa, kratki i dugi potezi, tačkice i grudvice, smenjuju se sa kompaktnim poljima boje. Sve te forme stoje u haosu nagurane jedna pored druge, jedna ispod druge. Kada pri vrhu primetite čisti gornji deo slike, sa trakama boje, to je znak za mir. Tako se umetnik hrabrio. Trake su znak da se trudio da ostane u ovoj realnosti (primer „Druga strana meseca“; „Kraj dana“; „Bez naslova“ iz 2018).

Svoje imaginarne pejzaže je Vong opisivao portugalskom reči „saudade“. Saudade su mesta koja ne postoje, a opet svi znaju da su bili tamo. To su prostori melanholije i nostalgije u kojima čekaju voljeni ljudi i stoje sume lepih stvari nečijeg života.

Kad se posmatrač zagleda u gustinu donjeg rastinja, u šumu stabala, u visoke horizonte slika, primetićejednu malu ljudsku figuru, potpuno nadvladanu snagom prirode. Vong je motive koristio u maniru simbolista. Svaki objekat je simbol – usamljeni čovek, klupa, sunce, mesec, nimbus, feniks i naravno put, puteljak, staza koja se uvek tanji prema horizontu. Sve ozbiljno, bez trunke ironije.

Ako ne primetite odmah usamljenu figuru – tražite je, naći ćete je.

U takvom opisu stilskih karakteristika ne postoji samo legat Vinsenta van Goga. U Vongovom „Zvezdanom nebu“, i ne samo tu, su tačkice Jajoi Kusame. Kad slika enterijere, sobe iza soba u istom ravnom planu, prepoznaju se obojena polja Anri Matisa. Tišina i konstatacija stanja dolaze od Petera Doiga. Tu su i zlatni Klimt, hladni Kac, anksiozni Munk.

Tu su i Kinezi. Vong je bio Kinez poreklom, delimično i obrazovanjem. Kao takav, unosio je u kompoziciju i perspektivu kineske istorijske uzore. Pre svih, citate slikara Ši Tao (1641 -1707), nosioca individualističkestruje, tada revolucionarne estetike u kineskoj umetnosti.

Art-Flipping?  

To je još jedan problem koji mediji imaju u izveštavanju o Vongovim izložbama ili prodajama, takozvani art-flipping. Najkraće, bila bi to specifična manipulacija kojom se podiže vrednosti savremenih dela u ubrzanom postupku.

Svi koje zanima umetnost su verovatno jednom pogledali film „Ljubavnici s Monparnasa“ (reditelj Žak Beker, 1958) o Modiljaniju. Sve vreme ga prati trgovac slikama koji mu otkupljuje dela za večeru i ručak, ne prodaje ih već krije ičeka da slikar umre i vrednost skoči.

Art-flipping nije to. Art-flipping se odvija pred očima javnosti i teško ga je eksplicitno dokazati kao manipulaciju i kad jeste i da nije.

Na primer, mesec dana posle Vongove smrti, njegov njujorški galerista je u „Karmi“ organizovao izložbu „Plavo“ sa 16 duboko plavih, ili ponoćno plavih pejzaža iz 2018/19. Plavo, na engleskom i tužno, nostalgično, depresivno, setno. Nema ničeg ilegalnog u tome, osim što je tada stvoren osećaj da je način Vongove smrti deo vrednosti njegovih slika.

„Karma“ bi prodala neku od tih, ili ranijih dela, ona bi se već nakon godinu ili dve vratila na tržište, pa ondaopet brzo, uvek sa ekspresnim rastom vrednosti od 60 hiljada na šest miliona.

Vong-flipping se spominje kao paradni primer za art-flipping.Ako zaista jeste, i to će dodatno podizati vrednost Vongovih slika. Tržište umetnosti voli dela sa istorijom, što mračnijom, to boljom.

Cene savremene umetnosti su jedan od paradoksa u kojima treba uživati. Jer ni tu nema automatike i nijedna mučena duša nema garanciju da će postati posthumni aukcijski hit.

Nekad se zaista radi o umetnosti koja napipa ukus vremena, kao Vongove „saudade“ („saudade).