Izložba „Fejsis – Moć lica“ otvorena u bečkoj Albertini

Šta pokazati između dva zatvaranja muzeja, za koji od projekata na prisilnom čekanju se odlučiti? U bečkoj „Albertini“ je to izložba fotografija. Ali samo tehnički – u nameri je ovo diskurs o umetnosti portreta uopšte, o njegovim stilskim, društvenim i političkim dometima.

Od dobrog portreta se još od renesanse očekivalo da pruži svedočanstvo o individualnosti modela. Naprotiv, za avangardu posle Velikog rata, lice je samo materijal za estetsku viziju fotografa.

„Dvadesete godine donose novu definiciju fotografije kao medija. Šta fotografija treba da bude i šta mora da pruži menja se u odnosu na kriterijume koji su važili na prelazu veka. Konture postaju oštre a kompozicija teatralna. Lice je centralni motiv, ali podvrgnut radikalnoj ekonomiji svetla. Krajnji rezultat je apstrakcija, koncept koji posmatraču baca aktivni izazov da slike više čita nego gleda“, objašnjava Valter Mozer, kustos izložbe.

Dobar deo autora je iz krugova oko Bauhausa. Laslo i Lucija Moholj Nađ, Gertrud Arnt, Aene Birman, Andreas Fajninger. Neksus čine portreti koje je Helmar Lerski, evropski Jevrejin, snimio u Tel Avivu 1936. godine – jedno lice, 137 puta fotografisano na terasi, pod najjačim suncem i uz upotrebu 16 ogledala. Lerski i Leni Rifenštal upotrebljavaju isti formalni jezik.

„Nijedno delo ne označava momenat kada je eksperimentalno postalo zlonamerno. Sa sigurnošću se može reći da je formalni jezik avangarde bez ostatka instrumentalizovan od fotografa nacionalsocijalizma“, smatra Mozer.

Tehnički, ovo je najpreciznija izložba do sada o tome kako ideologije otimaju stilove koji već postoje na tržištu ideja. Skulpturalno modeliranje, svetlosni kontrasti, tipologija umesto individualnosti – sve su to bile karakteristike evropske avangarde pre nego što su ih nacisti integrisali u propagandnu umetnost Trećeg rajha.

Gledano unatrag, nema nevinih estetika.