Igor Đorđević: Čovek uči bolno sporo

- Ne bih govorio istinu kada bih da rekao da mi ova iznenadna pauza nije prijala. Ako se izuzme briga koju verujem da je svako osetio, ako se izuzme tužna činjenica koliko je ceo svet u vremenu napredne tehnologije i dalje u neznanju o poreklu, načinu prenošenja i leku protiv virusa, bilo je korisno. Ali stvarno sad se vidi da naša civilizacija svoja tehnološka znanja i nauku radije koristi za najsavremenije oružje i borbene avione, mobilne telefone i selfi kamere i advertajzing, a ne u humanitarne, medicinske svrhe, i tu se čovek zapita kad ćemo se dozvati pameti.

Šta treba da se desi da bismo se dozvali pameti? Ponadao sam da je ovo možda prilika da se svest ljudi promeni, ali već vidim da se sa izlečenjem proglašava što pre vraćanje na staro… Beograd je veliki grad i ta njegova ogromna energija ume i te kako da te sažvaće, svari i ispljune. Osećaja sam da sam ja bio u procesu varenja kada se sve zaustavilo.

Nedavno smo imali priliku da pogledamo onlajn predstavu „Bizarno" Narodnog pozorišta u kojoj imate tri uloge, za koje ste dobili veoma značajne pozorišne nagrade. Jeste li bili u prilici da se podsetite ove predstave ili nekih drugih predstava koje su prikazane onlajn? Koliko je značajno ponekad se osvrnuti na prethodne projekte?

- Nisam od onih koji voli da gleda svoje projekte. Retko koji glumac će vam reći da mnogo uživa da gleda sebe. Mi uloge nikad ne pravimo za sebe već za koncept i poruku priče koja je namenjena gledaocu. A ima nečeg egomanijakalnog i nepristojnog u gledanju sebe, pa čak i kad lovite sebi greške. Ne verujem da i jedan pisac, po objavljivanju svoje knjige, ode u knjižaru da je kupi i sedne u svoju fotelju da je natenane čita. Posao je završen i ne pripada više tebi.

Ali predstave koje su bile prikazane na Jutjub kanalu ili televiziji su mnogo izgubile. Pozorišne predstave se ipak prave za gledaoca koji sedi u sali pozorišta, a ne u svojoj sobi. U tom neposrednom i direktnom kontaktu je i najveća snaga pozorišta. Kad mu to oduzmete to više liči na fasciklu s dokumentom nego na umetničko delo.

Doduše, ukoliko se snimanju pozorišne predstave pristupi kao autorstvu, onda predstava u toj tranziciji medija čak može nešto i da dobije. U to su nas uverili Nemci i Englezi snimajući svoje predstave. Verujem da je upravnike svih pozorišta ova pandemija naterala da misle i na taj način, i da će se ubuduće više pažnje posvećivati načinu snimanja predstava, iako to podrazumevalo više proba i priprema.

Nešto više od mesec dana pre uvođenja vanrednog stanja u Narodnom pozorištu premijerno je izvedena predstava Kaligula, po tekstu Albera Kamija u režiji Snežane Trišić, u kojoj igrate naslovnu ulogu. Kaligula govori o stanju sveta u kome živimo, o permanentnom apsurdu koji prihvatamo kao normalno okruženje. On je to stanje pokušao da razotkrije nasiljem i destrukcijom. Zbog čega ste rekli da je ova predstava bolno aktuelna?

- Bolno je aktuelna, jer čovek bolno sporo uči. Čak i posle grešaka koje nas stravično mnogo koštaju, čovek ih uporno i glupo ponavlja. Od vremena Kaligule, antičkog Rima, preko Kamijevog vremena, i uspona Hitlera i najvećeg razaranja i pokolja u istoriji čovečanstva, do ovog našeg, ljude i dalje goni ista ego paklena mašinerija. Ili će nas imuni sistem ove planete rešiti, kao bakterije, ili ćemo naučiti da živimo u zahvalnom miru sa sobom, tj. sa njom. Ako pobedi profit, tj. ako mi uništimo nju (u šta opravdano sumnjam), uništavamo i sebe. Ta narkomanska logika, daj dok ima (resursa) za trenutno moje osećanje, a za dugoročne posledice me baš briga, vodi u direktno uništenje.

Kaligula samo stavlja na probu i dovodi do ekstrema to 'normalno' i opšte prihvaćeno čovekovo stanje svesti. Tako nam pokazuje pravac ka ambisu ka kome se ubrzano krećemo. Vladati znači krasti. Ako je novac najvažniji, onda ljudski život nije. To su sve Kaliguline reči. Pa evo pitaću ja vas, da li su one nama danas važne i zašto?

Premijera filma Dara iz Jasenovca, prvog dugometražnog igranog filma o ovom logoru koji je oslobođen pre 75 godina, najavljena je za 22. oktobar. Ante Vrban, kog u ovom filmu tumačite, bio je istorijska ličnost, zločinac, koji je u Drugom svetskom ratu iza sebe ostavio mnogobrojne žrtve. Da li je ovaj film upravo primer umetnosti kao opomene?

- Posle snimanja tog filma, utiska sam da je ta strašna, istinita priča morala nekad i nekako da se ispriča. Zločin koji se tamo dogodio, po obimu i okrutnosti, nadilazi priču o dva mala naroda na jugu Evrope, i priča o tome kako je u stvari lako da ljudsko biće postane monstrum i decoubica.

Kako nikada ne možemo da budemo dovoljno oprezni da se slučajno nikad i nikome ne bi ponovilo takav ljudski sunovrat. Nijedan živi stvor na ovoj planeti nema tu vrstu nagona da tako organizovano ubija osim čoveka… Ta tema je bolna i za nas vrlo osetljiva na nacionalnom i na ljudskom nivou. Retko koji autori sa naših prostora bi mogli da ispričaju nepristrasnu filmsku priču o tom ljudskom sunovratu. Ali smelo i znalačko vođstvo i režija Gage Antonijevića, su učinili da se i na snimanju te priče mi glumci osetimo kao da smo na uzvišenom zadatku.

Na kojim projektima radite sada i šta Vas očekuje u narednom periodu?

- Pandemija je sve pauzirala, videćemo šta će je od najavljenih projekata pregurati.