Tomislav Marinković: Život ispunjen nostalgijom za životom

Tomislav Marinković je autor pesničik knjiga: Dvojnik, Izvesno vreme, Stihovi, Sumnja u ogledalo, Škola trajanja, Svet na koži, Običan život, Putovanja kroz blizine, Nevidljiva mesta, Izdvojene tišine, Izabrane pesme.

Živite u skladu sa svojom poezijom, u sporom ritmu, u miru i tišini malog mesta, Lipolista, kraj Šapca. Da li se nešto promenilo u Vašem životu zbog epidemije koronavirusa? Kako doživljavate ovu situaciju?

Zapravo, živim u ritmu koji je promenljiv. Naučio sam da se on menja prirodno, u zavisnosti od toga da li pišem, čitam neku uzbudljivu knjigu, ili obavljam poslove u bašti, među biljkama. Reč je, dakle, o nenasilnom reagovanju na praktične, duhovne ili duševne potrebe.

Sada se sve promenilo. Epidemija je stvorila stanje ugroženosti, osećanje da je sve opasno, od prilaženja drugim ljudima do udisanja vazduha u zajedničkoj prostoriji. Ta situacija nas je odmakla ne samo od ljudi, već, u izvesnom smislu, i od onoga što smo do pojave virusa smatrali stvarnim životom. Činilo nam se da smo u potrazi za lepim i istinitim, a ispostavilo se da smo se odvojili od elementarnog smisla života i da smo učestvovali u gradnji neke lažne i nepostojeće sreće. Sad se ta kula, izgrađena od privida, naglo srušila.

Nameće se neodoljiv zaključak da je savremeni čovek, koji je dugo ispoljavao sebičluk i težnju da bude sam, u svetu vlastite mitologije, to i dobio, samo u jednom zastrašujućem vidu. Ostao je u kućnoj izolaciji, sa maskom na licu i strahom koji nema sa kime da podeli.

U pesmi Ja sam tišina napisali ste: „...život ispunjen nostalgijom za životom“. Kako smo do toga došli?

Neko opšte mesto u našim životima u pesmi može da dobije iznenadno usijanje i da progovori jezikom većine. Čini mi se da je to slučaj i sa stihom koji ste naveli. Ukoliko njegova lična egzistencija nije ugrožena, čovek voli da sanjari i da drži oči zatvorene za ono što se oko njega događa. Živi u stalnom iščekivanju da će se ostvariti neki san, neki veliki cilj kojem teži, gledajući reklamne poruke, sudarajući se često sa bilbordima i svetlećim slikama koje obećavaju da je sreća tu negde blizu, odmah iza ugla.

Živimo u praznini između realnog i obećanog, kao kad se razočarani vraćamo iz pozorišta jer je predstava otkazana. I onda shvatimo da smo u životu imali samo nostalgiju za životom, da je budućnost, iz nekog nepoznatog razloga, odložena za kasnije.

Čovek modernog vremena, uslovljen materijalnim postignućima, odavno je izgubio ravnotežu i sposobnost prepuštanja trenutku. Kako Vaše pesničko biće reaguje na slike stvarnosti?

Da, uslovljenost materijalnim postignućima je društveni i socijalni fenomen koji je zahvatio čitav svet. U suštini tog fenomena, po mom mišljenju, nalaze se dve ružne ljudske osobine: pohlepa i egoizam. Ne mogu da dokučim šta iz čega proizilazi. Biće pesnika, dabome, ima specifičan odnos prema stvarnosti. Drama, patnja, tragedija, beda u poeziji ne dospevaju nikada do stanja završenosti. Tek što se nešto okončalo, već pesma predoseća novu pretnju, uvek je u pripravnosti. Ne mora biti u pitanju očigledna ugroženost ljudske egzistencije u celini, kao sada, može jedna uginula ptica u dvorištu, ili vest da je vazduh prezasićen otrovnim česticama dovesti do reakcije kakvu su pesnici nekog minulog doba imali povodom propasti nekog carstva, na primer. Poezija je veoma osetljivo ali uporno biće. Zahvaljujući toj upornosti, ostavila je za sobom trag kroz celu ljudsku istoriju.

Da li nas ovo zaustavljanje može nečemu naučiti?

Već iz činjenice da je reč o zaustavljanju, kao kad vozač autobusa naglo pritisne kočnicu pred nekom opasnošću, sledi zaključak da nam planeta poručuje da smo prešli u nedozvoljenu traku i da moramo da obnovimo naše životno znanje. Da li ćemo sa ovim jezivim iskustvom znati više kad koronavirus bude pobeđen, teško je sada reći. Ipak, bilo bi neophodno i korisno da svako oseti ličnu krivicu zbog toga šta nam se dogodilo. Ako budemo odbijali da priznamo da smo, u nekoj meri, i sami krivi, svet možda neće ponavljati slično upozorenje.

U kakvoj su vezi biljke i prijateljstvo?

Svakako imate na umu knjigu Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu, kako stoji u podnaslovu knjige koju sam priredio. Moram da kažem da priroda i biljni svet u mojoj poeziji predstavljaju neku vrstu opšte egzistencijalne teme. Sadašnji trenutak je tu temu zaoštrio do krajnjih granica. Ja živim u prirodi, među biljkama. Bio sam u prilici da svojim prijateljima, piscima, godinama poklanjam ukrasne biljke koje su oni sadili u svojim vrtovima, na okućnici, ili na nekoj pogodnoj terasi. Kasnije su svi napisali o tim biljkama neku pesmu, priču ili esej. Već to je bio poseban vid iskazivanja prijateljskih osećanja.

Prijateljstva podsećaju na lepo uređen vrt. Odnosi među ljudima se moraju negovati kao što se neguje sopstvena bašta. Upravo nas ova uskraćenost da se viđamo sa svojim prijateljima uverava da se samo jednim delom možemo oslanjati na svoju individualnost, ali da to nije dovoljno. Čovek je društveno biće, lakše podnosi teškoće kad nije prinuđen da bude sam.