Kajoko Jamasaki: Sada je prilika da gradimo svog unutrašnjeg čoveka

Autorka je desetak knjiga poezije, više knjiga eseja i pesničkih antologija. Za nju je poezija kao vazduh, voda i svetlost.

Preživeli ste zajedno sa srpskim narodom bombardovanje, a evo ovih dana suočavate se i sa epidemijom koronavirusa. Kako provodite dane u kućnoj izolaciji?

- Trenutno sređujem svoju biblioteku, ormare, fioke, uz radio Beograd - Divna emisija Moja knjiga u kojoj slušam glasove različitih boja.

Kada je reč o epidemiji, kakva je situacija u Japanu, da li ste u kontaktu sa svojom porodicom i prijateljima?

- I u Japanu ima mnogo problema. Otkazuje se dosta dešavanja, iako nisu još uveli vanredno stanje. Naša familija je dobro. I bliski prijatelji.

Kako se Japanci odnose prema merama koje propisuje država u borbi protiv epidemije i šta mi u Srbiji možemo da naučimo od Japanaca? Kako se Japanci ponašaju, kako savladavaju strah i paniku?

- Japanci su disciplinovani. Narod vodi računa o higijeni, a čistoća je jezgro šintoističke kulture. Besprekorno su čiste ulice, stanice, parkovi ... Higijenske navike čine deo života: porodično vaspitanje i školska edukacija igraju bitnu ulogu. Na primer, u školama se deca uče o značaju pranja ruku. U Japanu su autobusi i vozovi besprekorno čisti, jer se čiste više puta u toku dana, a toaleti na stanicama čisti i ima sapuna (!). To bismo mogli primeniti u Srbiji. Ali, Srbija odlično funkcioniše kada je vanredno stanje. Mislim da ste se dobro organizovali u borbi protiv virusa. U Tokiju je skoro nemoguće uvesti vanredno stanje: preveliki je broj stanovnika.

O čemu razmišljate ovih dana? Šta čitate? Da li nešto novo pišete?

- Ovo vanredno stanje me podseća na japansku srednjovekovnu književnost, koju su stvorili budistički isposnici u samoizolaciji, za vreme ratova. Lišenost slobode kretanja je dobro iskustvo za nas: tek tada možemo istinski ceniti slobodu i smisao života. Zabrana fizičkog viđenja sa bliskim budi iskrenu čežnju za susretanjem, produbljuje ljubav i uzajamnost. Ova pošast je velika opomena čovečanstvu. Prebrzo živimo, sve brže i brže. Brza zarada, brza hrana, brzi rezultati. Brzo pamćenje, brzi zaborav... Čemu to? Svedoci smo da se širi neverovatnom brzinom kuga po celoj planeti.

To je naličje visokotehnološkog udobnog društva, u kome je moguća brza razmena informacija ali kretanja. Brzina nas dovodi u hladan i siromašan svet u kome nije više dozvoljen telesni dodir. Nadajmo se da je to samo privremeno stanje. Ali upravo zato je sada prilika da gradimo svog unutrašnjeg čoveka. To je jedini način da sačuvamo ljubav, lepotu i nadu. Veru u život. Šta čitam? Dok sam čekala red u pošti, rano jutros, čitala sam pesme Jehuda Amihaja. Predivno. Poezija je uvek lekovita. Ona nas dariva svetlošću.

Da li se sećate vremena kada se u Vama probudio pesnik?

- Kada je počela da se raspada Jugoslavija, napisala sam prvu pesmu  Ptica, Ana. To je moj početak, 1991. godina.

Pišete na japanskom i na srpskom jeziku. Da li je važno na kom se jeziku piše poezija, kako Vi gledate na poeziju danas?

- Dva jezika čine moje pesničko biće. Svaki ima svoj miris, muziku i ukus što duguje kolektivnom pamćenju. Ali, poezija ukazuje na onaj svet koji se širi iza svih jezika, na nebeski svod. Danas, čini mi se, poezija ima mnogo važnu ulogu: ljudima povratiti radost života. I vrednost svakog života. Kiš je rekao: „Sve se ponavlja, beskrajno i neponovljivo." Poezija je kao vazduh. Ona je neprimetna. Kada ste zdravi, niste svesni da dišete. Ali bez vazduha ne možete da živite. Čitanje ili pisanje poezije je duhovni respirator.

Prevodite srpske pisce na japanski i japanske na srpski jezik. Vaša misija prevođenja ima za cilj da Japancima približite Kiša, Andrića, Pekića, Crnjanskog, a da nama ovde predstavite najbolje pisce Japana. Da li ste ostvarili svoju misiju?

- Osećam se uvek kao početnik u tom poslu. Jedna i druga književnost su beskrajno bogatstvo. Trenutno pišem pogovor za zbirku Andrićevih pripovetki na japanskom. Posle toga čeka me Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću. Što se japanske književnosti tiče, volela bih da sastavim antologiju savremene poezije.

Predajete japanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. O čemu posebno razgovarate sa svojim studentima?

- Moj zadatak jeste da im prenesem lepotu japanske književnosti. Verujem u njenu snagu, koja nas pokreće. Književne reči tiho donose novu promenu našem unutrašnjem prostoru. Suptilnost japanske poetike, nadam se, donosi novi pogled na svet, šireći vidik mladim srpskim čitaocima.

Japanska kultura vekovima ima jedan model ponašanja i kontinuitet. Šta biste preneli iz japanskog modela u Srbiju?

- U japanskoj kulturi postoji stilizovanost ponašanja. Na prvi pogled deluje da Japanci nemaju spontanost ili slobodu. Međutim, to omogućava organizovanost u kolektivnom radu. Manje priče, više rada. To je, mislim, dobra strana japanskog mentaliteta.

Prošle godine u Japanu ste dobili nagradu za knjigu „Hleb i divlje jagode" koja je objavljena u Japanu. Šta je tema Vaše knjige?

- Nagrada nosi veliko ime japanske drevne spisateljice Murasaki Šikibu, što mi je velika čast. Knjiga sadrži skoro 40 razgovora sa prijateljima koji su imali izbegličko iskustvo: iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova i Metohije. To su životni i poetski odgovori na moje kratko pitanje „Ispričaj mi o ratu kroz hranu". Hrana je kao poezija, jer može da izbriše sve moguće razlike: ideologije, nacionalnost, religiju… Hrana nas spaja kao što nas spaja poezija. Imala sam odlične sagovornike, među kojima je Ljubica Miletić. Ona mi je rekla ovako: „Hrana je uspomena, kuvanje je vaskrsenje." Život je poezija!

Za kraj razgovora, šta biste poručili svima onima koji su u svojim kućama i čekaju da ovi dani epidemije prođu? Koje knjige preporučujete da čitaju.

- Ex Ponto i Nemire. Ove rane Andrićeve knjige su upravo nastale na osnovu njegovog iskustva tamnovanja. U njima su snažne ali lirske slike sveta. Pored toga, preporučila bih Ohridski prolog Sv. Nikolaja Velimirovića. Lepo je čitati njegove reči svakog dana. Jednostavne i duboke. Setimo se da je i Sv. Nikolaj bio zatočen u Dahau.

Velika dela su često plodovi izolacije, zatočništva. Poezija se hrani nesrećom. Upravo zato, uloga pisanjih reči jeste da nam daruju svetlost u gustoj magli. Da nas u samoći podsete da postoji među nama ljubav.