Žilnikov film „Restitucija ili san i java stare garde“ šarmirao publiku 75. Berlinala

Puna dvorana filmske palate „Delfi“, i topao i emotivan prijem novog filma starog berlinskog znanca, Želimira Žilnika, kome su Rani radovi 1969. na Berlinalu doneli Zlatnog medveda za najbolji film, i to u konkurenciji Godara, Bunjuela, Fazbindera, De Palme.

Od Ranih radova Žilnik je snimio više od 50 ostvarenja u kojima je uvek pokazivao naklonost prema običnom čoveku, naročito prema ljudima sa margine, poput junaka u filmu Marble ass koji mu je pre tačno 30 godina doneo specijalnu nagradu Berlinskog festivala Tedi ber.

„Doći na Berlinski festival za jugoslovenski film nije bio, u ono vreme, raritet. Pre nego što sam dobio Zlatnog medveda i Saša Petrović i Makavejev i Žika Pavlović su dobili Srebrnog medveda. Jugoslovenska kinematogrfija je bila dosta prisutna. To je bio moj debitantski film. Taj debitatnski film je bio dosta provokativan i dosta je pratio ono što je tih meseci bilo intenzivno u našoj opservaciji memorije. To je situacija – s jedne strane su bili velike studentske i radničke pobune u Parizu. S druge strane, bio je i taj nemir, ustanak, studentski pokret 68. u Beogradu što je zapravo nama mladima bilo nešto što smo mi pomno pratili i u tome učestvovali“, navodi Žilnik.

Na 75. Berlinale Žilnik se vratio sa nežnom međugeneracijskom pričom o emigraciji, istoriji i društvenim promenama – Restitucija ili san i java stare garde – pokazavši opet interesovanje za društvenu nepravdu kako bi rasvetlio slojeve istorije.

To je igrani film sa dokumentarističkim vizuelnim pristupom snimanja i montaže. Glavni junak je stariji džez pijanista, briljantno i šarmantno, igra ga profesionalni džez muzičar Milan Kovačević, koji se iz Nemačke vraća u Srbiju nakon saznanja da mu država vraća porodičnu kuću i imanje koje je nacionalizovala komunistička vlast.

Pripovedački ton je suptilniji, a Žilnik pored sirovih emocija ostaje dosledan oštrom kritičkom pogledu u ključnim trenucima.

„Jedno vreme sam bio u statusu gastarbajtera tako da sam baš u ovoj zemlji proveo nekoliko godina i napravo 10 filmova. Tako da mi je lako sa tim materijalom da izlazim na kraj. Zanimljivo mi je bilo da su i ovi naši glumci starije generacije takođe nekako osetili da su to teme u kojima se oni osećaju vrlo komforno zato što mogu da govore nešto što im je na duši. Malo me ovaj film ohrabrio, a naročito me ohrabrilo ovo gledalište. Ipak je to jedno veliko gledalište, i u dobroj meri stručno gledalište. Ohrabrilo me je da niko od ovih ljudi nije protestovao što nemamo taj ritam današnjih spektakala, nego smo to ostavili u jedan stil četrdesetih, pedesetih godina“, dodaje reditelj.

Na ličnom nivou, film Restitucija ili san i java stare garde suptilno istražuje porodične odnose, kroz direktne razgovore i neizrečene emocije i nostalgiju, a film je oplemenjen melanholičnom muzikom koja pojačava osećaj prolaznosti i sete. Kroz sećanja i anegdote otkriva se slojevita istorija gde se svaka generacija u poslednjih 125 godina trudila da poništi dostignuća svojih prethodnika.